Acta est fabula

На слици: Сцена из филма: „Сталкер“, Андреја Тарковског; Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

Ретко из мука помолим главу… 

Још ређе се усудим да очи подигнем из обрушеног освита… као  прогнаник смерни из вечерње туге. 

Предуго бдим над оним злослутним хуком мноштва монолога. 

Предуго од њиховог частољубља дрхтим покорно. 

Предуго одјек тај над тишином мојом мотри…  

Предуго…

Ретко провирим из обрушеног освита. И зашто бих? 

На хоризонту никога више нема. Само глувило обзорјем утварно скита. 

И копилад  нека трче за псима луталицама. 

И птице неке покисле бешумно криче над пустим пољем… 

На хоризонту ничега нема. 

Ни њега можда…

А, ни мене.

Ретко из мука помолим главу … 

Још ређе се усудим да подигнем очи из обрушеног освита...

Понекад још, ко би знао зашто, помислим да не постојим. Док магла покапа сутон, празних очију, обрушава се нова несаница, бремена, коју више и не чујем. Кроз ноћ мемливу и дугу, ноћ предугу, раге вуку кочију… 
Господе, ко зна, можда сам и мртав, али не желим у то да верујем.

На слици: Сцена из филма „Сталкер“, Андреја Тарковског; Фотографија: theoryandpractice.ru