"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

петак, 6. јун 2014.

Она, он и завесе

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
На слици: Стари прозор: Фотографија: ekologija.rs

 Није обавезно прочитати „Она, он и Јесењин“ и Она, он и рукавице“


Она је одлазила…

Ћутке, из ужегле полутаме своје ординације, кроз прстима размакнуте траке венецијанера, он ју јe посматрао док чило пролази међу сеновите стазе болничког круга, не осврћући се назад, не подижући поглед ка високим прозорима једног од сувишних одељења крушевачког здравственог центра… хитајући ка жамору који је стидљиво сањала годинама, о којем му је бојажљиво говорила данима… Посматрао је, више од свега сигуран да и овог часа, док бесомучно жури далеко из државног апарата, из стега робустне конвенционалности, из вртлога лицемерја, из властите малодушности… дрхти у непоузданој нади, и питао се има ли њено плахо срдашце онолико храбрости колико верује да је окуражено и са каквим се стрепњама бори та дивна, млада душица…



Посматрао је испуњен миром какав само бол твори када немо дозрева у најдубљим тишинама самоћа и након чега благост и милина испуне целокупно биће а топлина преплави поглед. Она је одлазила…

Дубоко и спокојно дишући, како се чини након дугог мистичног путовања, посматрао је нестајућу силуету жене која му је удахнула живот онда када је издисао пред зору, још како свестан да живот у пуном значењу припада њој и да ће са последњим погледом започети дуга, хладна прошлост,  а  прошлост  је  више  од  живота,  меки, обједињујући траг постојања, одјек у који се помирујуће смештају радости и туге да би груди наставиле да  одолевају времену и пркосе сваком непосредном тренутку, а стварност остала подношљива…

Да, посматрао је, на истој оној стази, међу високим стаблима јасенова, где ју је узнемирену и пометену, вековима гледао како му хрли у сусрет пун чежњивог снебивања и пренапрегнутог опреза, сусрет који мора остати тајна вредна целокупног смисла постојања… због које се може и са којом мора и умрети и за коју се заветовала на вечно ћутање… Сада је, међутим, одлазила, коначно и заувек, ако постоје коначно и заувек… од њега, далеко, недосежно, из прохладног трена у којем је он остао са својом осамом, из посивелог, крушевачког, здравственог центра у којем ништа више неће бити исто, а најмање он сам, из узавреле Кнез Михајлове зимске променаде где се читавом свету вртело у глави од њихових пољубаца на мећави, из празних књижара где су из вечери у вече читали по један пасус оне црноморске, Чеховљеве приче чијим су се  савременим јунацима сматрали, из гњилих антикварница у којима су остављали уздахе за будуђе трагаоце за романтиком, са хујеће писте санктпетербуршког Пулкова где је буку упаљених мотора ЈАТ-ове десетке надјачала жеља за NOKIINIM СМС звучним сигналом, са раскошних Невских кејова… где је једног фебруара, неке  године све почело, када није смело, ако је икада смело… из ове убоге ординације, где је стрпљиво и постојано чекао да у њу крочи и готово гласно уздишући, загледа се дуго и пожудно у његове очи, неспокојна и узнемирена могућношћу да особље из суседног блока не примети збивања у ординацији, у којој више ни клијената није било, ни колега, у којој су се… желели…

Посматрао је… непресахлих жеља, палећи цигарету, и у колутима плавичастог дима, њен одлазак је изгледао као растанак са најприснијим сапутником са бродолома, последњим преживелим саборцем из војничког рова после којег ће бити истакнута бела застава помирења са остатком егзистенције, растанак са мајком, кћерком, сопственим екстремитетом који наставља да битише  живље и интензивније него остатак тела, растанак са оним нечим што се неће вратити и стога ће вечно постојати (само трајни губици никада нису изгубљени, зар не?), као растанак са… собом, оним делом себе који јесте био то само док је и она била ту и учинила га таквим дајући му смисао својим постојанством… Сада је посматрао њу, безнадно и мирно, док ишчезава ка болничкој рампи иза које ће постати део света којем припада, и одакле се једне зимске вечери појавила да би постала једини свет којем није смео да припада, свет шћућурен (волела је тај глаголски придев) у ординацију,  у којој су се само желели… само, и ништа више, међу извештаје и досијее, где ће заслужити и свој, ако већ није… и где је говорила: „Приметиће нас неко… Са кардиологије се све види”… и затим избезумљена трчала на свој етаж…
 
                            На слици: Стари прозор; фотографија: http://www.julio-frangen-unifoto.com

Једног сунчаног, зимског јутра, промисливши озбиљно, рационално и… чежњиво, спустио је венецијанер до самог дна прозора, подесио га на пуни застор и чекао да закорачи у њихову тајну.

Разумела је значење без речи, а он јој је кратко рекао:  „Када  ме  напустиш,  пустићу  коначно сунце у ординацију” и сам сумњајући да ће то заиста и моћи да учини. Много векова доцније од дана када је заједничка ствар добила један  од својих првих симбола (спуштене венецијанере), он се сећао свих нежних и патетичних појединости  посматрајући њен успламтели одлазак ка себи самој, у густо клупко свакодневице где нема времена за надања и стрпљивост, где је чекање ненадокнадиво  губљење  драгоцених  тренутака  а шансе се бескрупулозно користе када се укажу, и где је свака хемија експлозивна биохемија и готово никада тиха и топла алхемија…  Одакле је одавно побегао, а где је непрестано морао… Сећао се, поред осталог, како су већ следећег дана, на једном од спратова, у њеној соби за прегледе завесе од зеленог плиша сасвим прекриле високе прозоре са погледом на породилиште и како је са временом почео да обраћа необичну пажњу на градска здања, те да се, када би приметио прозоре застрте завесама, питао да ли и тамо неко чека… неког свог… Посматрао је… а онда је, сетивши се изненада своје шизофрене рођаке – удовице, која тридесет година није подигла ролетне са прозора спаваће  собе, померио прсте са трака венецијанера и мајско поподне се згуснуло у сутон…

Кренуо је из ординације некуда, ако постоји пут којим се случајно креће, а иза њега су остале од прашине отежале траке венецијанера, које никада није помакао…  Напрасно, помислио је да плесниве и мемлом натопљене собе, какве је често виђао у животу, морају имати некакве везе са презрелом љубави и устајалим чекањем, ако уопште постоје светле и суве собе…


Нема коментара:

Постави коментар

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...