 |
| На слици: Из опуса Андреја Тарковског; Фотографија:
moji-tragovi.blogspot.com |
…“Проћи
ће, (…). И ова бол постаће мила и топла. Тако то бива. Стегне се нешто у
грудима и мислиш никада минути неће, даље нећеш имати снаге и живот, канда,
више нема никакав смисао. А, онда, и не приметиш, из туге проклија најлепши
бршљан и замили грудима, пропне се сећањем и окити читаву прошлост најлепшим
успоменама. Наједанпут, ни из чега, осетиш мирис свих драгих, ишчезлих људи,
мирис очевог зноја, али он више не тишти, не пече… он радује. И, можда очи и
засузе, и душа можда задрхти, и уздахнеш свакако, али нешто драго те ободри и
окрепи, и нејасно однекуд, облије те понос. А бол, и не приметиш када постане
анђео чувар. Тако то бива, (…)“
Sta reci jos?
ОдговориИзбришиPozdrav.