Кључеви душе или од бесе до фермана

На слици: Кадар из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године; Фотографија: sovietmovies.blogspot.com

Одувек сам веровао да је сваки пут само дуги повратак у детињство, у далеке, поетизиране пределе завичаја, макар из њега ни стопу не макнули икада. И она загледаност у оснежене сеоске врхове на периферији, она туга над зашикареним игралиштем сред пољанчета, онај мук над отупелом грамофонском иглом у порцуланској посудици, онај сетни осмејак над фотографијом са железничке станице… ништа су друго до тихани и тајновити повратак у детињство. Верујем однекуд да нема одласка који тамо не оконча.

И верујем још, да са на тај пут неизоставно мора кренути једном у животу, макар то био једини или последњи корак који пружамо.

И да онај ко се на тај пут није одважио, несрећно тумара унутар велике илузије о неизмерном мноштву стаза, јалово заваравајући себе да се некуд тобож креће, и да се канда негде другде може стићи.

И да је могуће умаћи од  жала и носталгије.

  

И, одувек сам на свој пут, куд год он наизглед водио, кретао са потајном надом да ћу у неком обрису негдине, тик изнад хоризонта, наслутити танку траку белог облачка и са њим бешумно сићи на обронке једне планине чије име више не смем поменути, тамо где сам са оцем, кроз орошене букете пољског цвећа, јутрио у сусрет пропланцима са којих се плавичастом бистрином разливао живот.

И онај весели одјек пискавог ми гласа који овом хладном ноћи худо студи сећање и тишину.

Не, не кажем да је моје детиње срдашце остало само тамо, исувише давно се збило зло а друм окренуо од немила до недрага.

Остало је неке туге и на неким другим пропланцима…

Али, авај, са минулим годинама, од када је срце отежало а корак постао неодлучнији, од часа када је душа почела равнати живот, више од разжуборених пролећних вода, много више од прозрачног небеског свода, од високих влати папрати и замаховињених букових стабала, од тога много више, сећање завејава мирис дивљих малина и чудан сјај очевих очију.

Ето, ка њему ходим одавно већ…

…И питам се: Хоће ли прозборити неко човеку оном из нигдина, што је међу преорао, и на пут ми застао, да му не падне на ум да заиште кључеве душе, јер тај што му је бесу дао да може дојахати Али Ризиним коњем и обавити смену страже на београдској тврђави још како зна да је сваки вакат привремен и да већег фермана од очевих суза нема.

…Док сунце са Истока изгрева.