На
слици: Кадар из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године;
Фотографија: sovietmovies.blogspot.com
|
Одувек
сам веровао да је сваки пут само дуги повратак у детињство, у далеке,
поетизиране пределе завичаја, макар из њега ни стопу не макнули икада. И она
загледаност у оснежене сеоске врхове на периферији, она туга над зашикареним
игралиштем сред пољанчета, онај мук над отупелом грамофонском иглом у
порцуланској посудици, онај сетни осмејак над фотографијом са железничке
станице… ништа су друго до тихани и тајновити повратак у детињство. Верујем
однекуд да нема одласка који тамо не оконча.
И
верујем још, да са на тај пут неизоставно мора кренути једном у животу, макар
то био једини или последњи корак који пружамо.
И
да онај ко се на тај пут није одважио, несрећно тумара унутар велике илузије о
неизмерном мноштву стаза, јалово заваравајући себе да се некуд тобож креће, и
да се канда негде другде може стићи.
И
да је могуће умаћи од жала и носталгије.
И,
одувек сам на свој пут, куд год он наизглед водио, кретао са потајном надом да
ћу у неком обрису негдине, тик изнад хоризонта, наслутити танку траку белог
облачка и са њим бешумно сићи на обронке једне планине чије име више не смем
поменути, тамо где сам са оцем, кроз орошене букете пољског цвећа, јутрио у
сусрет пропланцима са којих се плавичастом бистрином разливао живот.
И
онај весели одјек пискавог ми гласа који овом хладном ноћи худо студи сећање и
тишину.
Не,
не кажем да је моје детиње срдашце остало само тамо, исувише давно се збило зло
а друм окренуо од немила до недрага.
Остало
је неке туге и на неким другим пропланцима…
Али,
авај, са минулим годинама, од када је срце отежало а корак постао неодлучнији,
од часа када је душа почела равнати живот, више од разжуборених пролећних вода,
много више од прозрачног небеског свода, од високих влати папрати и
замаховињених букових стабала, од тога много више, сећање завејава мирис дивљих
малина и чудан сјај очевих очију.
Ето,
ка њему ходим одавно већ…
…И
питам се: Хоће ли прозборити неко човеку оном из нигдина, што је међу преорао,
и на пут ми застао, да му не падне на ум да заиште кључеве душе, јер тај што му
је бесу дао да може дојахати Али Ризиним коњем и обавити смену страже на
београдској тврђави још како зна да је сваки вакат привремен и да већег фермана
од очевих суза нема.
…Док
сунце са Истока изгрева.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...