 |
На слици: „Слобода предводи народ“, Ежена Делакрое; Фотографија: roarmag.org
|
Већ
сасвим хронична европска несувереност и њена последична егзекузивна
инфериорност, увредљиво транспарентна током актуелне мигрантске кризе, огољено
потврђује да у њој (Европи) не само да нема кохезивног политичког крвотока,
већ, понајпре и понајвише нема заједничког вредносног ткива, те да једно
изопачено хегемоно језгро деценијама већ несметано и осионо промовише
неприродну хомогенизацију око некомпатибилних идеала и искључивих принципа.
Отуда, не треба да збуњује општа европска импотентност, њена заглушујућа
филозофска малаксалост и атрофија друштвеног активизма, нити пак треба да чуди
радикализација друштвене атмосфере, драматична поларизација националних
становишта и општи дезинтегративни вектор унутар њених граница. Ако из наречене
тезе изузмемо статистички легитиман екстремистички потенцијал сваког система,
од човека до национа, односно уколико апстрахујемо онтолошку разарајућу
тенденцију људске врсте, како на индивидуалном тако и на колективном плану, сав
остатак нараслог (ауто)деструктивног арсенала отпада на аутентични, оправдано и
очекивано, неадекватно артикулисани бунт остатака рација савремене европске
епохе. Управо на начин и у мери која одговара пројектанту.
Елем
и напослетку, види ли Европа да саму себе поткопава?
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...