Последње разврставање или академици трче почасни круг

На слици: Житно поље пред олују; Фотографија: sastavios.blogspot.com

„У сваком случају, боље да се разборитост покаже оним што се прећути, него оним што се каже“.                                                                   Артур Шопенхауер 

Не, не драги моји, није то никаква префињена култура дијалога, ни жуђена слобода јавног мнења. Још мање је витешка морална храброст, а понајмање узвишена и рафинирана мудрост.

Неће од напрасно прозборених „истина“ српска дијалошка парадигма постати култивисанијом, нити ће  слобода мишљења освојити нова забрањена пространства. Још мање ће „хладнокрвна разборитост“ прострујати замуклим Народом, а понајмање ће национално биће бити филозофски просветљено „великом и бруталном истином“.

Биће пре, да је по среди, одурна и хладна самодовољност остварених нихилиста, бесловесно и дрско брбљање ситних душа; кукавичка опортуност под канџама моћног Шахријара и напослетку, бедно удворичко посипање пепелом.

Да, да драги моји, то је оно дуго очекивано, програмирано буђење опскурних спавача, отелотворење њихове бизарне гробарске поетике. То је очајнички крик неуспелог националног декодирања. То је коначно и последње разврставање. Тачка!