 |
| На слици: ДНК ланац; Фотографија: www.portalsvijesti.com |
Људској
природи не треба допустити да се разбукта.
Уопште
узевши, људска природа није искорачила из нагонског света, тзв. примарних
процеса и Принципа задовољства, а још мање је узрасла до разина које отварају
висине за разумевање појма личне Слободе, или појма Бога.
Она
у себи садржи драматичан еруптивни потенцијал, деструктивну есенцију
најморбиднјих онтолошких атавизама и само њен строги надзор кроз ултимативно
законодавство може оставити наду да човечанство може бити спашено.
При
томе, не заваравајмо се ретким примерима богоугодног послушања, узвишеним и
подвига достојним делима усамљених појединаца, они нису критеријум оптимизма,
већ потврда болне и суморне спознаје. Аутентично унутрашње, самоизрастајуће
освешћивање врсте се неће догодити никада, или барем не, на нехибридан начин.
Еволуциони плато је достигнут и никакав спонтани развојни помак није више
могућ.
Могућа
је, под одређеним условима, контрола људске природе, и у том смислу,
привремена, незнано дуга, орвелијанска осамдесетчетвртизација врсте, можда
представља једини пут ка фјодоризацији исте и оној коначној „лепоти која ће
спасити свет“.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...