 |
На слици: Предео у Русији; Фотографија:
jovanajosipovic.wordpress.com
|
…У моју собу улази нечујно и немо. Из моје самоће, без зидова и врата. Не пита
где сам био тако дуго, а ја баш и не инсистирам на формалностима. И док неки
древни тренуци, плавичастим опалом пресвучени, точе тишину из бокала искона она
ми се подаје као незнанцу из азијских степа. Непрегледних…
Сањам те, шапуће, удахнем поноћ дубоко кроз окна глувог
доба, маховину на уснама тишине да не узнемирим, и сањам.
Како ме сањаш, питам?
…Сањам те од балкона ка праскозорју, од мука према крику. Од
безгласно ка страсно, кроз мећаве несаница и иглене уши починака, где те
предуго није било, Мили мој. Сањам те и сном дозревам…
О, да л` досневам једно јутро у којем сваки сан копни као
после сна смешног човека?
…И у одјек цури соба.
Са севера потмуло откуцава сат оног времена и оног трена
које још увек нисмо пронашли…
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...