Медиокритетизација,
вулгаризација, банализација, уопште узевши, општи декадентни дискурс није
пошаст само наше земље и нашег народа. Нама је, наиме, лако да препознамо наше
прилике и обично смо склони да их екстрахујемо из општег тренда епохе и
сагледавамо као изоловане националне поразе. Ако, међутим, помније обратимо пажњу
на остатак контекста, регионалног, континенталног, а и шире, неће нам бити
толико тешко да приметимо да се наш вредносни микрокосмос не разликује битно од
општег вредносног амбијента у чијој је болесној основи арогантни
нихилизам. У том смислу, ни нова ријалити провала са којом се суочавамо ових
дана на националним фреквенцијама, ни париска Ебдо трагедија са почетка године, ни актуелна мигрантска криза, ни европска духовна индолентност уопште – не разликују се у својој основи и
смештени су на истом мрачном континууму корозивног карактера, као бизарна
копилад универзалног пројекта умоболног који настоји да унификује вредносни
поредак до мере потпуне инверзије, апсолутне аперсонилизације индивидуе и
укидања ума као средства спознаје.
***
-Стражарити
над самим собом, увек и свуда… може ли то ико?
-Снага
појединца је одмерена степеном подношења нелагодности која прети да угрози
његова начела и вредносни систем. Зато баш, није право питање, може ли се то,
већ како у том делању, које се мора,
пронаћи мир?
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...