Завештање

На слици: „Унутрашњи свет“; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

Праштајте. По злу не памтите. У срцу мржњу не носите. И не слутите да она, уствари, носи ваше срдашце. Није снага љубави и истине аршинована мером осветољубивости, већ мером праштања. Праштајте.

Дечицу немојте васпитавати строгим речима, нити куражити бруталношћу, понајмање искушавати хладноћом. Хоће ли имати икога на свету више ако се разочарају у вас? И не заборавите, колико љубави уложите толико ће вам узвратити. Не зато што ће настојати да вам се реванширају истом мером, каква год она била, већ што за више неће знати. И праштајте.

Немојте заборављати родитеље. Тужнијих јесени неће бити него што већ јесу. Немојте ни захваљивати ни подразумевати. Пружите нежност и бригу, то је све што је остало. Покуцајте на врата, закорачите у собу, загрлите… У раму на комодици ћете угледати вашу слику… И праштајте. Родитељ може и погрешити, али не може имати злу намеру.

О Отаџбини кличите са поносом и љубављу. Отаџбина није оно што само данас јесте, већ оно што је одувек била и што остати мора. Она је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја школских дворишта; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета у тмини кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је хладна ноћ на барикадама, снег који не престаје да веје. Отаџбина – све је.

Напослетку, узорите сопствену бразду, ако то до сада нисте учинили. У дужности је смештена сва наша преостала овоепохална Слобода!