ПОЕТСКИ ТРИПТИХ НА СКИЦЕ ИЗ СТЕПСКЕ АЗИЈЕ АЛЕКСАНДРА БОРОДИНА

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

Недосежна

Хладна и нежна

Љубав је твоја…

Неизбежна

…моја

Стишћем зубе

Да те усне никада не пољубе

Јер

Звер

Је чежња

Древна

Недосневна

Тајно

Свебола

Охола

Нехајно

Ћутиш време

И из неме

Крошње века-

Тишине јека

Јер

Звер

Је чежња

Древна

Неизбежна

…моја

Недосневна…

***

…Дан је шкрто урањао под завејану веранду, оног јутра, оне зиме господње две хиљаде и неке…

Он, исти онај који се највише прибојавао тога, помакао је бешумно над прозором надвијену грану огрозда и погледао кроз мразом окована окна. У дубоком сутону собе њено тело прострто креветом није личило на јутро. Крхка и уснула, изгледала је као да је треба још само најнежније ушушкати и оставити јој пољубац на челу. Стари векер са ноћног сточића, покрај којег је неким чудом немарно посустала њена рука, самоуверено се супротстављао времену, опирући се да откуца крај, годинама већ. Све и да је хтео, није могао да заборави тај сат, онај сат… А овог часа, безнадно хладног, реч она неизбежна и худа, реч нежна као цветање вода остала је згрушана у грлу. Заувек, канда…

Да, био је то онај густи, устајали мук не међи доба, надмоћан и охол као тамни, планински кланац. Као век…

Слутио је да је неће видети више. Никада… И да ће са окопнелим снегом ишчезнути и онај жубор пролећа који је зашуморио кроз студен његовог живота онда када је његов живот већ добрано постао скулптура бесомучне тишине…

Поздрављао се са њом као са завичајем, немо и непомично…

И заиста, било је у том растанку нечег свепрашатјуће болног и недословног, благословом натопљеног а тако неизрецивог. У растанку том који се није морао десити јер се није смео догодити ни тај сусрет. Једног јутра, једне зиме, давне, тако давне…Сусрет одвећ неизбежан…

…Баш као што се ни земља родна не може бирати и под чијим небом се започиње онај дуги невидљиви пут од првог крика порођајног до вечног мука. Пут онај којим свако мора проћи, ако уопште жели игде стићи. Ако жели разумети ко је. Пут одвећ неизбежан…

Јер напослетку, свако се некада обре тамо одакле је отишао. Понајвише онај који то никада не учини заиста. А, он? Слутио је да се неће вратити задуго. Ако се икада врати… А, у завичај се мора вратити…

…Одмакавши подоста запитао се је ли разлог његовог одласка заиста био у тој мери крупан и значајан?  „Да ли је уопште важно, ако сам већ морао отићи?“, промрљао је себи у браду, одмахнувши главом.

…Снег је гордо шкрипао под његовим ногама. Иза све ситније и нејасније прилике која је нестајала у пари сопственог дисања назирао се једнолични траг корака који је бело степско бесконачје делио на две васељене. Не, није се освртао…

А  стазе негдање се врате, веровао је однекуд, увек као анонимна бол.

Дан је шкрто урањао под завејану веранду…

***

     Сасвим непогрешиво свесна латентних амбиција раније дизајнираног и плански пројектованог краја издишућег декадентног поглавља, као и нескривених тежњи пројектанта истог да постдекадентну епоху започне исти онај систем који је диктирао њене кобне финалне епилоге, перфидно на тај начин настојећи да себе представи спасоносним избављивачем врсте из последица трагичних расплета које је (ин)дискретно подстицао, Русија је више него икада, чини се, свесна и своје савремене улоге: промовисања просвећеног традиционализма. И можда, више од тога, увођења човечанства у дугорочно мирнију и племенитију етапу. Реч је, дакле, о ревитализацији и рехабилитацији аутентичних, дијахроничних културних магистрала и вредности инхерентних не само Руском народу и рускофонском простору већ и целокупном поствизантијском наслеђу, и зашто не рећи, човеку уопште у најузвишенијем значењу тог појма. Супротстављање ултрахедонистичкој идеологији евроатланске парадигме живота кроз претпостављање саборности индивидуализму, религиозности атеизму, солидарности егоизму, односно, супротстављање трагања за правдом јаловом легализму, како примећује Александар Дугин, у основи су одлучног и неодустајног настојања руске идеје да бруталност неолибералног нихилизма раскринка једноставношћу универзалних истина. Потоње реафирмисање овог дуализма као јединственог вредносног антитела општем изопачењу сигуран је знак да после вишедеценијског посртања можемо оптимистично рачунати са  здравом, човекољубивом и богоугодном постдекадентном визијом, оснаженом сопственом оправданошћу у мери која гарантује пролазак евроатланске цивилизације кроз нову, исцељујућу апокалиптичну драму. До потоњих година, односно до часа неповратног васкрснућа руске идеје, посредоване пре свега јасним духом, непосредним утиском и чистом топлином срца, дефектни вредносни систем евроатланског простора је попут експериметалног пса у кавезу, изложеног неизбежним електрошоковима, суморно и беспомоћно ишчекивао коначну судбину промињујућег декадентног циклуса. Згашен до потпуног обесмишљења, овај систем је уверавао у безнадежност сваког поимања наде да је промена могућа.

Пригушени, неподмитљиви, поносити ентузијазам, међутим, илити, оно надмоћно и самоуверено руско ћутање данас, гласније него икада за протеклих неколико деценија, и свакако све само не експанзионистички поклич у пројективној интерпретацији западне пропаганде, ћутање речитије него највреднији манифест, и зацело, надасве стрпљење, а не фрустарција, како то тенденциозно тумаче западоцентрични масмедији – твори парадоксални цивилизацијски амбијент у којем сваки разборити ум и сваки очувани разум, охрабрен светлом уздигнуте вредносне бакље у дубоком мраку савременог доба, прижељкује што бржи крај његовом вредносном застрањењу и први искорак ка оздрављењу. А то само значи да се налазимо на прагу новог постдекадентног циклуса човечанства, дубоко несрећни што поново учимо исту историјску лекцију и утешени што ће нас кроз последњи стадијум  спасоносно провести руска боготражитељска идеја, иста она која ће започети ново доба и о чијој је матушки још Рилке написао: „Русија је једина држава која се граничи са Богом“.