 |
На слици: Поље пшенице; Фотографија:
http://www.gnojidba.info
|
Овлашћено
од заборава, престајеш да збориш, Косово моје.
Глас
Твој копни баш тамо где мој урликнуо није.
На
Пољу оном где тишина векује сада мук дозрева.
И
док слушам оно што не говориш и сам ћутим оно што чујеш.
Опрости,
бејах премален спрам Твоје големости.
И
преголем спрам скрушења Твојег.
Па
Те молим, душо моја, када прстима ка лицу ми кренеш, не плаши се страха мога.
Помилуј
ме грешног и пусти да издахнем…
…Сасвим
сам и сасвим нем
.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...