 |
| На слици: Партитура: chokedsense.deviantart.com |
…Страх
ме да закорачим у неизговорене речи.
Челична
студен језди пустопољином… И ветар походи тишину кроз отворене прозоре. Празну
собу, празан дом.
Где
никога више нема – Не смем.
Чујеш,
бршљан низ одјек везе чудан шум. О како бих, како да дозрем, ако залутам опет,
куда води пусти друм?
…Из
мука оседлан за маглине тмуре, у очима ти затонуле као хуј згаслих звезда. Где
ми све капљице крви још шашаво зуре у први уздах… У похарани бруј…
…Оног
јутра које бледи непомично, од којег и сам неозборен остајеш.
Па
те гледам немо, гледам нетремично, и не смем рећи: недостајеш ми…
…О,
како ми недостајеш
…ИЛИ
МОЖДА ОВАКО…
………………………………………
Страх
ме да закорачим у речи неизговорене
Челична
студен језди пустопољином том
И
ветар походи тишину кроз прозоре отворене
Празну
собу
празан
дом
Где
никога више нема – Не смем
Чујеш
бршљан низ одјек везе чудан шум
О
како бих како да дозрем
Ако
залутам опет куда води пусти друм?
Из
мука оседлан за маглине тмуре
У
очима ти затонуле као згаслих звезда хуј
Где
ми све капљице крви још шашаво зуре
У
први уздах У похарани бруј…
…Оног
јутра које бледи непомично
Од
којег и сам неозборен остајеш
Па
те гледам немо гледам нетремично
И
не смем рећи: недостајеш ми…
…о
како ми недостајеш
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...