Нулто поглавље

На слици:Молитва; Фотографија: www.ceopom-istina.rs

И док националне историје евроатланских држава (као и свих осталих) оправдано представљају смислени, природни континуум хронолошки нанизаних повесних чињеница и историјског памћења њихових народа, особену магистралну вредност националног развојног процеса из чије се ЦЕЛОКУПНОСТИ црпи сав неопходни искуствени и мотивациони потенцијал за  уравнотежено постојанство нације  и њено мирно корачање кроз садашњост и будућност – једино је од нашег Народа брутално захтевано да са сумњом и стидом преиспитује сопствену повест и напослетку пристане на једини дисконтинуитет на који то није смео, те да комплетну будућност осмисли и подреди понижавајућем историјском ДАНАС, релативизујући и практично и метафизички свеукупну националну прошлост, онолико оспорену споља и избагателисану изнутра колико је објективно неприкосновена и непорецива када год се проговори о Слободи.

  У том смислу, дуго већ најављивани, а никако успостављени унутарнационални консензус поводом онога што називамо или подразумева тзв. Косметска платформа, (п)остаће, изнуђени, помирљиви консензус само у делу који се односи на договор са (не)пристрасним, али искреним западним силама. Отишавши поодавно и предалеко у густе и безизлазне маглине антинационалног, онај беспутни и тмурни мозаик непочинстава од догматизованог „ЕУ нема алтернативу“, до сумрачног бриселског споразума, суморни пејсаж (анти)српског становишта уистину је сам себи укинуо сваки национални и државнички хоризонт потањајући све дубље у живи песак вазализације. Елем, последњих дана наговештена насушност консензуса нашег о Косметској платформи – прва и последња нужност коју сасвим и безусловно не треба стављати на дневни ред ИКАДА јер је својом историјском улогом универзална симболика Видовданског кода поодавно установила ванвремену платформу опстанка целокупног смисла нације, а тиме одредила и међе маневарског простора изван којег престаје историјски пут и почиње историјско беспуће, односно, само зато што је симболика Видовданског кода сама направила вечни консензус са историјом сопственог Народа, а тиме и његовом целокупном будућношћу –  та лажна, патворена неопходност консензуса, која поражавајуће сведочи о моралној недораслости неупитном аксиому, оном увек прећутаном колективном, националном (и личном) императиву са којим се кроз живот корача мирно, кроз свет самопоуздано и кроз повест уздигнуте главе – ништа је друго до кукавичко скривање иза заједничког становишта, па још и помало туђег (међународног), не због оснаживања једне важне националне идеје или става, већ због разводњавања претпостављене историјске и материјалне одговорности, и то онда, када лично становиште није више своје, ако је икада то и било, и када суштински треба елегантно заобићи сопствени Народ. Начелно узевши, оног часа када се политичка класа уопште, а особито она која је на челу државе ( не само сада, већ иначе) окане сувишног гласнозборења о платформама и консензусима, када престане да се позива на Устав као подштапајућој форми која је обавезује на заштиту територијалне целовитости земље и свако друго национално просперитетно деловање (Устав је, попут свих осталих правних аката, скуп регулатива које уређују положај државе у односу на људске слабости) и пређе на историјска, вредносна и морална начела због којих је посвећена националној и државној рехабилитацији, можемо бити сигурни да имамо метафизички профилисану власт. И да је потпуно „упала“ у „клопку“ парадокса родољубља. А то значи да је заиста угледала унутрашњу светлост и унутрашњу лепоту борбе за добробит национа те да је њена цена (владајуће класе) мизерна у односу на цену Отаџбине. А то је корак даље од страсне властохлепности. Мали за политичку класу а велики за Народ и земљу. Елем, када се страначки пандемонијум буде сагласио да евроинтеграциони процес више није приоритет, и више од тога, да је престао бити иманентни програмски садржај странака и циљ њиховог политичког деловања, чак и без косметског услова са друге стране, у мирној атмосфери унутарнационалног разумевања биће могуће тражити путеве свеопштег опоравка. Јер, у противном, будимо уверени, мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће бити аршинована нити парадоксом родољубља нити сопственим уставом, већ милосрђем силника. Милосрђе силника, пак, неће бити одмерено  његовим осећајем за међународну правду, нити дубином наше понизности, већ силином нашег подавања морбидном вредносном нихилизму новог врлог света. У том свету, како ствари стоје, не сме бити ничег што би творца могло подсетити на сопствена непочинства, а понајмање сме постојати слободарска традиција једног малог Народа. Она мора бити унакажена до потпуне дегенерације видовданског кода којим је поносно и часно корачала кроз историју цивилизације. А како то урадити најбоље до оскрнавити је најзлокобнијом историјском сумњом и најмучнијим антидржавним чином – издајом националних интереса.