 |
| На слици: Равнотежа; Фотографија: www.bodyandmind-institut.com |
Ушавши у ординацију она му се нагло обисну
око врата, загрли га грчевито и усплахирено зајеца: Зашто ми то радите? Зашто?
Шта сам Вам скривила да ме … мучите? О, да, мучите ме стрпљиво и упорно и ја
тако силно патим, а ви ни не хајете. Зашто, одговорите, због чега…? Та мени се
чини да уживате посматрајући моју бол и одвећ ми је јасно – Ви сте садиста. Од
оних перфидних, ћутљивих и хладних. Наслађујете се туђом патњом, тј. мојом, и
могу претпоставити како на мене гледате и каквом ме држите. Тек један мали
мизерни створ, ето шта сам ја у вашим очима, а знате, сасвим добро знате да ме
не смете остављати тако дуго самом и да ме морате примати често, веома често,
заправо. А, видите, ми смо се срели тек пет пута, а потребно је најмање
петнаест пута, читала сам о томе на интернету. Ма шта ја Вама причам кад Ви
то боље од мене знате. Уместо да ми поклањате неопходну пажњу и помажете, да ме
избављате и водите напред, вама је стало да ме мучите, да ми не дате мира ни
дању ни... ноћу, а знате како сам нестрпљива да Вас видим, да ми је неопходан свакодневни
сусрет са Вама и да даље више не могу никако без Вас…
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...