"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

недеља, 01. март 2015.

"Левијатан" или спашавајући Андреја Звјагинцева

На слици: Сцена из филма „Левијатан“; Фотографија: http://slovopres.com/

Дубоко интроспективни, општој и медиокритетској перцепцији недоступан кладенац креативне инспирације Андреја Звјагинцева, култног руског режисера средње генерације, наглашено савестоцентрична мотивско – тематска парадигма његовог уметничког доживљаја смисла људског постојања, не може се и не сме компромитовати атомистичком анализом филмског опуса које је потписао. Ако је негде нужан гешталтистички интерпретативни паноптикуп режисерске продукције, и више од тога, њоме промовисане егзистенцијалистичке филозофије, онда то засигурно јесте у случају Андреја Звјагинцева. Ради се, зацело, о аутору јединствених уметничких атрибута чија се стваралачка посебност и њене интерпретативне реперкусије  не смеју лакомислено и поједностављено свести на изоловану анализу било којег појединачног филмског оставрења, па тако ни последњег филма „Левијатан“.
Неопходно је, другим речима, озбиљности и истине ради, хронолошки погледати претходна остварења („Повратак“, „Изгнанство“ и „Јелена“) и у назначеном, кумулативном и свеобухватном контексту потражити робустну, наоко невидаиву али свепрожимајућу експланаторну нит која ће целисходно потпомоћи разумевању „Левијатана“. Наиме, ко у целокупном стваралачком опусу овог сјајног режисера, од референтних руских и светских кинематографа већ окићеног бременитим ореолом наследника Андреја Тарковског, није препознао бесконачни искушенички ПРОЦЕС, сурову, драматичну борбу огреховљеног појединца и свих његових (људских) слабости, ко макар наслутио није кошмарни израз суровог пренапрегнућа индивидуалних овоземаљских идеала са једне и аутодеструктивног арсенала личности, са друге стране, односно, коме је промакло да примети да је свака душа поприште, болна слика и  привремени исход непрекидног боготражитељског тумарања малог, скврчаног и страстима опхрваног човека, тј. немирни одраз нужног и неизбежног КРЕТАЊА ка богу, било оно исцељујуће и богоугодно или странпутно и богоскрвно – елем, таквом посматрачу ће се последњим Звјагинцевљевим остварењем, „Левијатаном“, лако наметнути површна и сасвим логична асоцијација са латентном критиком савременог, посттранзицијског руског друштва, свим оним дневнополитичким дамарима који га оптерећују и евоцирају аутократске реминисценције, и сасвим извесно, таквом гледаоцу ће вероватно промаћи слојевита, и пострадањем дочарана, тежња за личним искупљењем и преображајем.


Ако је „Повратком“ узнемирио симбол ауторитета (оца), окончавајући филм архетипалним разумевањем тог симбола, и ако је „Изгнанством“ узнемирио симбол ауторитета брака приводећи на концу гледаоца у монолог са властитим недоумицама, окошталим и ригидним формама односа са собом, епохалним системом вредности и савременим светом, односно свим овоцивилизацијским клишеима, тј. ако је „Јеленом“, ово питање подигао на микроплан породице и њених релација са околином и системом вредности, онда је сасвим очекивано било да појединац буде коначно уведен у узнемиравајућу узајамност са врхунским друштвеним ауторитетом-државом. То се заиста и јесте догодило у „Левијатану“, али посредовано свеприсутном, кроз целокупно ауторово стваралаштво актуелном, индивидуалном, дубоко поунутреном борбом појединаца који, свако на свој начин, верујући да чине богоугодне подвиге, полазе у сусрет богу, путем, за који верују да је једини.

Нема коментара:

Постави коментар

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...