"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

уторак, 24. децембар 2013.

Има ли патологије у пристајању на неслободу?

На слици: "Монах говори старици" Франциска де Гоје; Фотографија: www.leninimports.com

    Када је Данкварт Рустов, седамдесетих година прошлог века, одредио људску природу као кретање ка слободи, односно као борбу слободе и доминације, имплицитно је устврдио да она ( слобода ) није пуко, статично стање ствари, већ да  има карактеристике трајног, динамичког процеса и да се смешта у феномене које дефинише еволуција. Такво гледиште претпоставља де је у основи људске природе тежња ка слободи, ка таквим облицима друштвених односа који не поробљавају, већ ослобађају појединца. Али, зашто људску историју одређује ТЕЖЊА ка слободи, а не СЛОБОДА сама? Логично је претпоставити да су кроз историју свеприсутни односи доминације и подређивања у одређеној мери утицали на формирање људске природе. Поменути односи код многих људи нису могли да угуше импулс према слободи, али су код многих довели до усвајања принципа доминације и подређивања и на тај начин довели до „склада“ структуре личности и ауторитарне друштвене климе. У наставку текста покушаћу да истражим оне структуре личности које су одговорне за одржавање ауторитарних односа и пристајање на неслободу.
     Претпоставимо најпре да АУТОРИТАРНИ ОДНОСИ НЕ ОДГОВАРАЈУ ЉУДСКОЈ ПРИРОДИ, тј. дајмо предност становишту које високо вреднује људску природу. То значи да ауторитарни односи у групи, у породици, школи, на раду, у друштву нису својствени људској природи. Ако и постоје, ови односи су наметнути појединцу и/или заједници и нужно имају за последицу незадовољства, фрустрације и агресивност. И премда понекад и краткотрајно, неизвесност демократске алтернативе, мудрост ауторитарног вође и страх од санкције могу ублажити и анестезирати наведене негативне последице натурања ауторитарних односа, оне остају нужна последица истих. Иза схватања да ауторитарни односи не одговарају људској природи стоји уверење да они негирају основне вредности једнакости и слободе.


    Неретко, међутим, изрицан је суд да људску природу одликује СКЛОНОСТ КА ПРИХВАТАЊУ АУТОРИТАРНИХ ОДНОСА И АУТОРИТАРНИХ ВОЂА, односно СКЛОНОСТ КА НЕСЛОБОДИ. Ово становиште имплицира став да је просечан човек пасиван, несигуран, незрео, опортун, идолонаклон, склон неслободи и да прихвата услов друштвене неједнакости. Другим речима, веровање да је човек склон да прихвати ауторитарне односе и да буде вођен иде уз негативну општу оцену људске природе којој на првом месту недостаје проактивност и аутентичност.

ПСИХОЛОШКЕ ПРЕДИСПОЗИЦИЈЕ ЗА ПРИХВАТАЊЕ НЕСЛОБОДЕ

На слици: "Читање" Франциска де Гоје: Фотографија: darkclassics.blogspot.com
    Кренимо сада даље из општих хипотеза о људској природи и поставимо специфичније питање:  Којим типовима личности одговарају ауторитарни односи и у којим условима велики број људи постаје склон да их прихвати или толерише? Бројна социопсихолошка истраживања инсистирају на томе да су ауторотарним односима склоне особе чију личност одређују ауторитарност (Ауторитарност је друштвени однос који фаворизује претерано поштовање ауторитета власти али и појединих личности као неприкосновених арбитара у свим значајним питањима од важности за социјалну организацију живота, институције и политику), субмисивност (Субмисивност је особина, спремност јединке на потчињавање јачем, доминантнијем, вишем у хијерархији. У интерперсоналним односима, извесне личности су склоне потчињавању и слушању оних који су доминантни. Субмисивност се код људи огледа у беспоговорном слушању наређења, испуњавању захтева других, моћнијих људи, као и понизношћу у опхођењу) и доминантност. Међу присталице ауторитарних односа спадају и оне особе које се плаше промене, конформисти и несигурне особе. За већину њих, својствено је поунутрење друштвеног принципа хијерархије, који постаје лична вредност, и значајан степен шаблонизованог понашања и мишљења. Још је Фром бранио гледиште да су особине подређивања и надређивања настале као последица принципа хијерархије који се репродукује кроз читаву историју људског друштва. „Апологетама друштвеног уређења“, каже Фром, „које се заснива на управљању елите, наравно, веома одговара уверење да је друштвена структура резултат човекове урођене потребе, да је стога природна и неизбежна“. Да рекапитулирамо. Формула хијерархијских односа се понавља столећима у свим друштвима и логично је да постаје део вредности многих особа. Али, је битно нагласити да НЕ ПОСТАЈЕ ДЕО ВРЕДНОСТИ СВИХ. Додајмо овоме да многе особе, чак и оне чија структура личности није прердиспонирана за њих,  прихватају ауторитарне односе у околностима притиска. Оне настоје да избегну конфликт са ауторитарним друштвеним снагама.  Претходно наведено нам дозвољава да наслутимо ( не и да тврдимо ) да појединац прихвата или не прихвата ауторитарне односе зависно од своје склоности да прихвати ризик и снаге да се одупре друштвеним притисцима и да изграђује своју аутентичност. Запитајмо се сада колико је људи спремно да се одупре ауторитарним односима. Објективно говорећи, већина је пасивна јер је уплашена да не угрози свој положај, али оно што јесте драматичнио јесте чињеница да је мало опонентата и међу онима за које нема бојазни да ће претрпети последице. Режим у нашој земљи доноси готово све одлуке без ослањања на јавно мнење. Посебно је то случај у спољној политици на коју Народ нема никакав утицај. Просечан човек, међутим, ретко показује знаке неслагања, незадовољства, отпора и заинтересованости да нешто мења. Но његов пасиван став ЈОШ УВЕК НЕ ЗНАЧИ ДА ЈЕ СКЛОН НЕСЛОБОДИ!

МИЛГРАМОВ ЕКСПЕРИМЕНТ

   О спремности за покоравање ауторитету доста говори чувени, у претходном тексту већ назначени, Милграмов експеримент „Бихејвиористичко проучавање послушности“. Исптаницима различитих знимања и образовања ( у првом експерименту било је четрдесет мушкараца између 20 и 50 година ) речено је да учествују у испитивању чији је циљ утврђивање утицаја кажњавања на учење. Саучесници експериментатора ( не испитаници ) били су „ученици“ привезани електродама за шок генератор, а прави испитаници имали су улогу „учитеља“. Учитељ је давао тест ученику а кадгод би овај одговорио погрешно, он би, према инструкцији експериментатора, применио електрични шок као казну ( шок је био лажан, али испитаници –„учитељи“ то нису знали).
     Испитаници су могли једноставно да одбију да послушају налог експериментатора. Али у току читаве процедуре, уз непрекидно повећање снаге електричних шокова и, наравно, лажних знакова жртве да јој је нанесен бол, само 35% испитаника одбило је да послуша налог експериментатора. Већина је била послушна и поред тога што је ситуација у којој наносе бол другима изазвала код њих јаку емоционалну напетост, нервозу и друге облике неадаптираног понашања.
    Основни план Милграмовог експеримента поновило је неколико истраживача у више варијанти. У свакој од њих, различит, али значајан проценат испитаника показао је спремност да прихвати упутство експериментатора и да примењује болне електричне дражи. Резултати Милграмовог експеримента различито су тумачени, али је најчешћа оцена, и за нашу анализу најбитнија чињеница, да они указују на склоност „просечног човека“ да прихвати налог ауторитета и да чак у његово име наноси зло другима. Политички врхови ( тзв. ауторитети ) који поседују моћ и располажу инструментима моћи, и са тим у вези у прилици су да реално угрозе оне који се не слажу са њима, знатно лакше индукују прихватање својих одлука, од ауторитета науке, који је коришћен у Милграмовом експерименту.
     Просечан човек, међутим, често усваја и вредности слободе и аутентичности. Он је често критичан према систему и схвата да друштвена ограничења спутавају његове импулсе за самоизражавањем. Али у ситуацијама када су пресије друштва-система, са једне стране и његови подстицаји за индивидуалношћу, са друге стране, у сукобу, он најчешће бира пристајање уз систем и ауторитарне односе. Једноставно зато што непристајање уз систем најчешће носи озбиљне последице. Оно доводи у питање егзистенцијалне потребе ( од хлеба до сигурности ), а изневеравање свог вредносног система носи само још једно разочарање. Да ли је потребан аргумент више за тезу да је слобода сложенији и многозначнији ( развојни ) феномен од основних егзистенцијалних потреба за економски пристојним животом и да захтева жртву која је претвара у стваралачки принцип?

УСЛОВИ ЗА ПРИХВАТАЊЕ НЕСЛОБОДЕ
На слици: "Мачевање" Франциска де Гоје; Фотографија: www.phaidon.com

    Одавно је позанто да владајуће групе добро познају услове за прихватање ауторитарних односа и да вешто њима манипулишу.
     Сасвим је извесно да страх игра значајну улогу у одржавању ауторитарних режима. Свеприсутност страха у нашој цивилизацији навела је Рузвелта да прогласи међу четири слободе ( слобода мишљења и говора, економска слобода ) и слободу од страха. Ауторитарне владе или активирају постојећи потенцијал страха ( претпоставка о урођености страха ) или изазивају страх независно од предиспозиција у личности. На тај начин оне настоје да спрече промену друштвене климе и да усмере понашање чланова друштва у жељеном правцу. Страх за властиту безбедност, за очување елементарних услова живљења, јесте дакле константа без које би било тешко разумети зашто људи толеришу друштвене односе у којима су принуђени да у егзистенцијалном смислу регредирају и на најнижи ниво. Морално дискредитовање, застрашивање, инкриминисање, кажњавање и уништавање неистомишљеника етикетирањем истих унутрашњим или спољним непријатељима, основне су технике манипулисања страхом.
     Блиско манипулисању страхом јесте манипулисање несигурношћу које је основније стање од осећања страха и нужно је присутно у свим људима. У периодима масовне несигурности ( тзв. светска, економска криза, нпр., гашење фирми, пропале приватизације, губитак посла ), ауторитарне групе се јављају са обећањима ( свака сличност је случајна ) да ће укинути изворе несигурности и да ће обезбедити просперитет, ред и сигурност ( свака сличност је случајна ). Сетимо се да је Хитлер искористио масовну несигурност средње класе, изазвану привредном кризом ( сличност случајна ), да приграби власт. Са друге стране, економске кризе паралишу активност појединца јер га чине беспомоћним. Има ли онда места хипотези да се оне и намерно изазивају зато што генеришу масовну немоћ и паралишу политичку моћ маса, и нису ли утолико веће уколико је потребна већа контрола, односно, глобалније уколико су у функцији процеса глобалних размера?
     Да резимирамо. Већина људи прихвата или толерише ауторитарне односе само у одређеним условима и то редовно када постоји притисак, када неприхватање неслободе доводи у питање њихове егзистенцијалне потребе.

ИМА ЛИ ПАТОЛОГИЈЕ У ПРИСТАЈАЊУ НА НЕСЛОБОДУ?
На слици: "Катастрофе рата", графика Франциска де Гоје; фотографија: www.leninimports.com

     Да бисмо разумели зашто појединац прихвата или толерише неслободу и ауторитарне односе у друштвима која већ јесу ауторитарна ( ако уопште постоје демокртаска друштва?), морамо поћи од логичне чињенице да су ова друштва агресивна, да их одликује велики степен репресије према неистомишљеницима и непријатељства међу појединцима. У оваквим друштвима агресивност изазвана аутократским вођством дифузно се шири међу члановима друштва, системима, подситемима, групама и појединцима. Али зашто је већина пасивни посматрач? Није неоправдано претпоставити да неки субјекти ( од појединца до институција ) једноставно не желе да се супротставе. Њихова потреба  за супротстављањем насиљу је потиснута, ослабљена или је уступила место потреби за неким обликом учешћа у насиљу. Ово становиште полази од става да је ауторитарна клима патолошки феномен, да своди услове људске егзистенције на минимални ниво, гајећи, уместо развојних потреба, ривалитет међу члановима друштва, активирајући агресивност и непријатељство, и изазивајући одбрамбене реакције, укључујући агресију, ради заштите основних услова егистенције ( хлеб пре слободе ). Ауторитарни режими се дакле одржавају захваљујући апатији чланова друштва и њиховој себичности, односно веровању да репресија система неће погодити њих саме. То свакако значи да већина чланова друштва не жели неслободу али да је трпи јер нема довољно храбрости и способности да ваљано суди о могућим последицама неслободе. Међу њима има и таквих који се на различите начине супротстављају али су по правилу исти означени као узрочници кризног друштвеног стања.
     Питање зашто људи толеришу насиље ауторитарног режима и пристају на неслободу, најчешће постављамо касно. Идеја да цео народ може бити одговоран за ауторитарни режим и неслободу највише и/или једино због тога што је био пасиван на почетку настајања ауторитарних односа често је поткрепљена изјавама појединаца који су у време настајања фашизма веровали да терор не може да траје дуго, или да је, пошто сами нису погођени, најбоље да остану по страни.
      Близу смо истине, дакле, ако кажемо да читаво друштво учествује у развоју и одржавању ауторитарних односа и да је зато одговорно за њих. Пасивност и стајање по страни нису супротност прихватању ауторитарних односа и нису одбрана од неслободе. За освајање или одржавање слободе неопходна је стална борба, непрекидан психосоцијални тонус и тежња да се слобода брани. Пасивност и стајање по страни доприносе развоју тираније. А то значи да нисмо показали солидарност према онима које ауторитарне снаге угрожавају и да има много истине у Рустовљевој динамичкој парадигми да је национално јединство основни предуслов за трансформацију друштва из ауторитарног у демократско.

Упутнице:
  1. From, E., Anatomija ljudske destruktivnosti, Naprijed, Zagreb, 1975.
  2. Rustow. A., Freedom and Domination, Princeton University, Press, 1980.
  3. Milgram, E., “Behavioral Study of Obedience”, Journal of Abnormal and Social Psyshology, 1967.
  4. Бојановић, Р., Аутентична и неаутентична личност, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1989.
  5. Википедија

2 коментара:

  1. http://www.youtube.com/watch?v=K_B6PBHxn9Y

    Svako dobro!
    Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Као да сте знали.
      Прави избор!
      Срдачан поздрав.

      Избриши

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...