У прилог расправи о телесном кажњавању деце

На слици: Дете; Фотографија: Плетеније словес

Кампања васпитавања деце без телесног кажњавања, осим што представља покушај лишавања родитеља, породице (и друштва), механизама за подизање одговорних и самодетерминишућих одраслих појединаца, непристојно игнорише читав корпус научних сазнања на ову тему. Она (кампања) је, можда и невољно, у функцији поткопавања дисциплинирајућих механизама родитеља и као таква не само што је штетна (у крајњим дометима и нехумана) за само дете, већ индиректно представља увод у нормативно регулисано стварање амбијента за одобравање агресивног владања деце и младих, поремећаја понашања и делинквентну организацију личности младе особе.

Велики хендикеп ове теме, једна врста ТАБУА јесте чињеница да је реч о деци и да свака исхитрена, непромишљена вербална формулација која је критички настројена према овој кампањи, лако може бити протумачена као априорно пледирање за физичко кажњавање. Дужност је међутим, ову тему проблематизовати са становишта струке и зато овај текст нема амбицију да изнесе коначни суд и крајње закључке, већ да иницира аргументовану, стручну расправу (у мери у којој је то на овај начин могуће) која ће осветлити све аспекте веома сложеног процеса васпитавања деце и функције кажњавања (и телесног)  у њему.

Како сваремена наука гледа на кажњавање деце које подразумева и физичку санкцију, покушаћемо да објаснимо моделом настанка антисоцијалног понашања. На почетку предочимо, антисоцијално понашање је појам који није  дефинисан као јасан синдром понашања, већ пре као шира категорија која описује групу различитих понашања. То су намерна понашања која укључују агресивно понашање које узрокује или прети да узрокује физичку повреду других људи, неагресивно понашање које узрокује губитак или оштећење имовине, превара, крађа и озбиљно кршење важећих друштвених норми. Али где је почетак овако кобног епилога. Шта је прави узрок?

Почетак представља природа и карактер ране (до поласка у школу) дететове интеракције са породицом и вршњацима, док је дисциплиновање основна варијабла за разумевање догађаја у овој (првој од укупно четири) фази антисоцијалног развоја. Завршетак сваке фазе одређује вероватан, али не нужан улазак у следећу фазу, а крајњи исход је антисоцијална каријера у одраслом добу.(1)

Прва фаза почиње сломом родитељске ефикасности у дисциплиновању детета. Неефикасно дисциплиновање детета представља последицу недостатка неколико родитељских вештина:

Недостатак вештине тачног праћења и класификовања понашања (када нормативно, за одређени узраст природно, одговарајуће дететово понашање класификују као проблематично и девијантно – када родитељ, на пример, дететову сазнајну радозналост уочава као напор или раздрагано трчање по соби као немир и/или хиперактивност);

Недостатак вештине игнорисања тривијалних, небитних принудних догађаја (када на дечији несташлук, својствен том добу, попут несмотреног обарања вазе са цвећем, на пример, реагује придавањем негативне пажње детету у виду претњи, псовки… чиме се твори условна околност за принудни одговор детета);

Недостатак коришђења ефикасних консеквенци (укључује телесно санкционисање) када је кажњавање неопходно. Три су типа ситуација у којима телесно кажњавање може бити једини или најбољи избор:

1. Када је дете мало (а старије од једне године) и није у стању да разуме могуће последице својих поступака којима доводи себе или друге у опасност. Тада телесна казна смањује вероватноћу да ће дете поновити поступак.

2. Када је дете агресивно и насилно према другој деци, животињама и одраслима. Тада телесна казна омогућује детету да схвати да и њих боли исто као што и њега боли. На овај начин се детету омогућује да развије емпатију и саосећање, што је основа социјализације.

3.Када дете одбија да прихвати друге казне и да промени понашање. Тада родитељу остаје једино да примени присилу како би контролисао дете. (2)

У оквиру модела који представљамо, реч је о инфериорним родитељима који немају развијене искуствене и сазнајне капацитете, због чега постају фрустрирани и на дететово понашање, које  спада у претходно наведене три категорије/ситуације, не реагују неопходном и примереном физичком казном, односно, сасвим супротно,  склони су да на мање (или безначајне поводе) одговоре непотребном и нецелисходном вербалном агресијом, принудом.

Оваква пракса доводи до разградње родитељске ефикасности у дисциплиновању детета, типично испољену кроз непријатељско држање, замерање, вику, псовање и због релативно безначајних ствари, претње физичком казном без извршења и напослетку контролу родитеља од стране детета. Како?

Још увек недисциплиновано дете, одговара (некомпетентном родитељу) такође принудом (вика, бес, претња, негативизам, отпор) и налази да је његово аверзивно понашање ефикасно јер елиминише аверзивно понашање других чланова породице (околност када се родитељ повлачи из интеракције када дете преузме принудну иницијативу), а може директно да произведе и позитивно поткрепљење. У основи ескалције је позитивна повртана спрега, која укључује и физичке нападе родитеља, немоћних да овладају дететовим антисоцијалним понашањем. На овај начин дете учи да побеђује у ситуацијама покушаја дисциплиновања тако што ескалацијом агресије (која већ постоји као модел „успешног“ понашања у породици) натера родитеља да се повуче.

У другој фази (до краја нижих разреда основног школовања), абразивни стил понашања ( напади беса, одбијање да се прихвати негативан одговор, избегавање тежих задатака, принуђивање родитеља да одустану од контроле детета ) довешће вероватно до дуплог социјалног неуспеха: одбацивања од стране нормалних вршњака и лошег успеха у развијању академских вештина. Одбацивање од стране родитеља и вршњака доводи до неуспеха у развијању просоцијалних вештина и дубоког поремећаја процеса социјализације. Дете се не учи кооперацији и начинима прихватања негативног одговора, долази до акумулације пропуштеног која води до даљих неуспеха – чиме се успоставља нова повртана спрега. Дете види себе  као жртву окрутног и неправедног света и углавном је – у праву. Његова социјална искуства су квалитативно другачија од нормалних вршњака и оно често бива исмевано или кажњавано. Уколико је дете дуже у том процесу, утолико су већи пропусти његове социјализације, што води до развијања антисоцијалних ставова, а вероватноћа уласка у следећу фазу је врло висока.

У трећој фази, карактеристичној за (пред)адолесцентни период, већ усамљена, одбачена и ненадгледана млада особа, у потрази за себи сличнима, „утеху и склониште“ проналази у девијантној групи вршњака, која има негативан став према школи и одраслим ауторитетима а чији утицај на делинквентно понашање је потврђен у многобројним истраживањима. Обрасци детета ће сада вероватно укључивати и прикривено антисоцијално понашање (лагање, крађе) са високим ризиком од злоупотребе психоактивних супстанци..

Особа која је прошла кроз све претходне фазе, скоро неизбежно има маргиналну егзистенцију када одрасте. Карактеришу је незапосленост, несрећни бракови, разводи, злоупотреба ПАС, хапшења, менталне болести и антисоцијална деца. Они чак нису ни успешни криминалци, већ прави губитници.

Наравно, не води слом ефикасности у дисциплиновању детета нужно у ову врсту развојног епилога. Мноштво других индивидуалних, вршњачких и породичних фактора ризика интервенише током овог процеса. Али и протетктивних фактора, који доприносе позитивном развојном исходу.

Али запитајмо се сада какав нас васпитни амбијент очекује уколико се усвоје иницијативе кампање васпитавања деце без телесног кажњавања? Ако постоје бројни емпиријски докази да описани модел објашњава већину хроничних делинквената и одраслих криминалаца а разумели смо, притоме, да је у основи механизма настанка ових феномена неадекватно дисциплиновање деце које подразумева вишеслојни хендикеп васпитних капацитета родитеља, од којих један јесте и некоришћење кажњавања онда када то треба, замислимо само какву бисмо фрустрацију продуковали када бисмо родитељима, који иначе немају ову врсту недостатака у репертоару васпитних оруђа и децу васпитавају на оптималан начин, неутемељеним инструкцијама и законом ускратили право на оправдану и примерену интервенцију? Замислимо друштво које би неизбежно започело једну врсту двоструког живота, једног јавног и лицемерног (изнуђено спровођење закона) а другог тајног и испуњеног страхом, стрепњом и неповерењем према сопственој деци (игнорисање законских норми и спровођење васпитања у складу са васпитним циљевима и неопходном контролом детета). Замислимо уосталом друштво одраслих људи васпитаваних на тај начин. Замислимо, напослетку ту децу, те одрасле особе.

И најзад, али не и најмање важно, овај текст није позив за спартанске методе васпитавања, нити пледирање за телесно кажњавање, напротив, он представља апел за уважавање научних погледа на изнесени проблем, са једне стране и хармонично садејство истих са многогодишњим позитивним искуствима васпитавања деце, са друге стране. Или барем позив на озбиљну расправу.