O контроли родитељског беса, други део

На слици: "Римска Пиета" Микеланђела Буанаротија; фотографија: http://100swallows.wordpress.com/

     У претходно објављеном тексту „Родитељски бес и како га контролисати-први део“, објаснили смо у којој мери је бес као нездрава и неконструктивна емоција одговорна за избор погрешних стратегија дисциплиновања деце и још више, за ставрање ланца самооптужујућих судова и уверења о слому механизама за успешно дисциплиновање деце и напослетку и саме родитељске улоге. Нагласили смо теоријски значај и добробити које проистичу из прихватања нове, другачије парадигме приступа дисциплиновању деце са посебним акцентом на важност контроле негативних и нездравих емоција, првенствено беса, као последице уверења о неуспешности коришћења претходно постојећих механизама за успешно дисциплиновање деце. У тексту који следи, потрудићемо се да сликовито дамо приказ практичних савета промовишући модел самопомоћи који родитељима објективно стоји на располагању.

    Учење препознавања некорисних и одмажућих мисли и њихово претварање у корисне мисли, помоћи ће вам да постанете ефикаснији као родитељ пре него се ситуација поново јави, током ситуације у којој се бес јавља и након што сте се разбеснели. Постоји, наиме, модел за самопомоћ током ситуација настајања беса као и за ситуацију која следи након настајања беса. Матрица самопомоћи претпоставља следеће секвенце:

*Идентификујте ситуацију или шта се заиста догодило;

*Препознајте како се осећате и како се понашате;

*Препознајте шта увиђате да вам не помаже да решите ситуацију на оптималан начин;

*Препознајте шта увиђате да вам помаже да решите ситуацију на оптималан начин;

*Препознајте како ћете се осећати и како ћете се понашати ако почнете да размишљате корисније;

*Препознајте ваше уврежене, традиционалне стратегије дисциплиновања деце и размотрите алтернативне стратегије за решавање проблема са дисциплиновањем деце које проистичу из нове перспективе о којој говоримо;

    Укратко и поједностављено, модел самопомоћи за решавање родитељског беса, у складу са претходним секвенцама изгледа овако:

*Шта се конкретно догодило у конкретној ситуацији;

*Шта сам до сада, тј. иначе, мислио да ми помаже да решим ситуацију;

*Како сам се тада осећао;

*Како је тада изгледало моје понашање;

*Шта сада могу да смислим да ми помогне да решим ситуацију;

*Како се у том случају могу осећати;

*Како моје понашање у том случају може изгледати;

*Које су онда све могуће опције у понашању, односно  алтернативе у дисциплиновању деце;

    Један пример за рад са старијим дететом који доследно следи матрицу самопомоћи:

    Шта се конкретно догодило у конкретној ситуацији? – Мој син није очистио собу како сам га замолио;

    Шта сам до сада, тј. иначе, мислио да ми помаже да решим ситуацију? – Како се усуђује да ме игнорише и оде а да то не уради? Шта он мисли ко је? Не подносим то. Каква свиња? Чекај када те ухватим? Показаћу ја њему са ким има посла!

    Како сам се тада осећао? – Љутито, нетолерантно, исфрустрирано, бесно;

    Како је тада изгледало моје понашање? –  Викао сам, драо се и грдио га;

    Шта сада могу да смислим да ми помогне да решим ситуацију? –  Деца не прихватају увек одговорност, често се олако извлаче из оваквих ситуација. Моје стандарде и вредности не деле сви. Другачије ћу поставити правила. Нећу умрети од нереда;

    Како се у том случају могу осећати? –  Прозаично, без беса или превелике љутње, али забринуто, насекирано.

    Како моје понашање у том случају може изгледати? –  Чврсто и доследно.

    Које су онда све могуће опције у понашању, односно алтернативе у дисциплиновању деце? – Могу да преформулишем своје претходно правило и нагласим његову (дететову) одговорност. Могу му рећи да прво то мора да уради пре него добије своје привилегије. Могу му рећи да ценим када он поштује своје дужности и одрађује своје обавезе. Могу затворити врата и не гледати неред док не среди….

    Пожељно је и драгоцено усвојени модел самопомоћи актуелизирати код свих или највећег броја чланова породице, односно, првенствено, помоћи и супружнику да замени некорисне, нездраве мисли корисним и здравим. Охрабрите свог партнера када видите да је добро поступио. Разрадите систем сигнала за препознавање и приступање бесу, размотрите своје појединачне сигнале упозорења како физиолошке тако и нефизиолошке, односно оне који се могу уочити у репертоару понашања. Понекад, након што је кризна ситуација прошла и ваш партнер није више бесан – можете рећи наглас, без повишеног тона али јасно, све што мислите да је ваш супруг рекао а била је болна, повређујућа изјава. Често, након што бес прође, партнер може и сам да препозна како су се некорисне и одмажуће мисли и аутоизјаве односиле на лично узбуђење а не на само дететово понашање или поступак.

    Такође, пожељно је у неким специфичним ситуацијама корисне, рационалне мисли наглас промовисати својој деци како би чула исте и запитала се и сама да ли могу научити да буду више од помоћи сама себи. Поред тога, лекције се могу научити копирањем родитељских уверења и понашања. Када чујете своју децу како употребљавају ваше корисне и здраве изјаве или се боље сналазе у некој ситуацији, појачајте властити процес запажања похвалом копираног понашања („ухватити“ – уочити, запазити дете када се понаша добро, што смо у првом делу нагласили као приоритетну родитељску улогу ).

    Када дисциплинујете дете без беса можете више уживати у родитељству и ефикасније учити своју децу шта је одговарајуће понашање а шта није одговарајуће понашање, а то практично значи:

    Боље ћете моћи да размотрите опције за савладавање лошег понашања;

    Ваша деца се неће повући од вас због ваших наступа беса;

    Ваша деца ће моћи да посматрају своје лоше понашање и да прихвате одговорност ако им се предоче лоше последице;

    Ваша деца ће непосредно и доследно имати на располагању могућност учења понашања у истоветним и сличним ситуацијама посредством доброг модел понашања својих родитеља;

    Заблуде и корисни савети за добро дисциплиновање деце. Већина родитеља сматра да су дисциплина и казна иста ствар. У свакодневном животу родитељи покушавају да дисциплинују кажњавањем. Речник међутим дефинише дисциплину као тренинг који ствара специфичан образац понашања. Ако хоћемо да научимо децу шта да не раде,    изгледа прикладно да их научимо шта да раде.  Казна ће изазвати да спласне лоше понашање али то није гарант да је дете научило шта да не ради. Јер, треба знати, казна има своје (трајније) супресивно дејство само и једино уколико за време трајања казне афирмишемо понашање супротно ономе које је казну изазвало. Зато је неопходно променити стратегију, односно, користити охрабрење које следи након адекватног понашања јер оно говори детету шта – да ради. Ако су деца учена кажњавањем, учена су шта да не раде. Следи неколико примера савета за ефикасније дисциплиновање

    Будите доследни у томе какво понашање кажњавате или награђујете.

    Идентификујте поступке а не понашање и личност;

    Будите брзи и непосредни када кажњавате негативно или поспешујете позитивно понашање. Ово значи да сте стално изнад дететовог понашања и да му консеквентно дајете повратну информацију;

    Када ваша последица не делује временом, ви закључујете да је немогуће савладати ваше дете а проблем је можда само у томе што још нисте нашли одговарајућу консеквенцу која делује на ваше дете или је можда техника у коришћењу консеквенце погрешна;

  Усмерите консеквенцу на понашање а НЕ на дете или дететову вредност или личност у целини. Покушајте да охрабрите или обесхрабрите специфично и конкретно понашање.

    Кад год је могуће употребите претходно правило када дисциплинујете. Дајте деци до знања да у животу постоје правила и да сте довољно организовани да знате која су то правила.

    Често користите термин „Прво… па онда“ када дозвољавате детету да нешто уради.

    Стварајте добре навике, сами се лепо понашајте, дозволите својој деци да вас имитирају и хвалите их када добро поступају.

На слици: "Богородица међу стенама" Леонарда да Винчија; Фотографија: http://www.blic.rs/