Опсада Слободе

На слици: "Бојарна Морозова" Василија Ивановича Сурикова; Фотографија: http://svetlostvostoka.blogspot.com/

     Непријатељски однос према уверењима, мишљењима и ставовима који се разликују, као и према неистомишљеницима – омаловажавање, осуда, сузбијање, ограничавање идеја, прогањање, забрањивање и уништавање неистомишљеника – кроз читаву историју био је неизбежан пратилац људских односа. Шта више, нетрпељивост је била својственија човеку него толерантност. Већ је извесно да је нетрпељивост једнако својствена и савременом тренутку цивилизације и ранијим епохама, као и да се данас испољава на мање суров, али свакако безкомпромисан начин. Сведоци смо, наиме, да се и данас у многим друштвима разлика у мишљењу плаћа високом ценом – понекад слободом или чак животом. Једино се може рећи да данас најразвијенија друштва ( ценећи развијеност на основу степена демократизације друштва ) успевају да проблем разлика у мишљењу решавају најчешће на цивилизован начин.

ОСНОВЕ У ЛИЧНОСТИ

     За нетрпељивост, популарно речено, нетолерантност, свакако постоје основе у личности. Анализа феномена показује да у његовој основи није само један већ више типова личности.

     А) Нетрпељивост према испољавању различитих мишљења и уверења редовно се јавља код  деструктивних особа – код оних које карактерише тежња да повреде или униште друге људе. Напад на различита мишљења није ништа друго него напад на богатство живота. Идеје ( различитост ) често представљају животне алтернативе и зато је логично да се деструктивне особе, које настоје да униште живот у његовим различитим облицима, окомљују на мишљења и уверења. У репресивним друштвима често се примењује пракса бојкотовања неистомишљеника. Њихова мишљења се могу појавити само у интерпретацији званичних коментара, као увод у напад. Неистомишљеници престају да постоје у јавном животу или им се даје миноран и маргиналан и свакако проскрибован простор. Сасвим је вероватно да је овај метод  репресије против неистомишљеника инспирисао Орвела ( у 1984.) да у тоталитарном друштву будућности предвиди као један од најтежих облика кажњавања дисидената „брисање из историје“. Разуме се, данас смо сведоци грубог фалсификовања историје, нарочито ближе историје, између осталог и тиме да се анонимуси и квазиинтелектуалци проглашавају водећим личностима нације и да се значајне фигуре протерују из света познатог и признатог. Тиме се жели искорењивање њиховог друштвеног утицаја и интелектуална смрт неистомишљеника .

   Б) Примитивне, сиромашне личности такође одликује склоност да се обрушавају на испољавање разноликих гледишта и да одобравају и/или позивају на репресиван став према њима. Ове личности су израз неспособности схватања и прихватања мноштва идеја као и тежње да се из богатства живота бежи у једноставност. То су особе које бране своју скученост нападом на разуђен живот а грозу над личним безнађем отклањају згражавањем над поступцима других. Неразумевање идеје је код ових особа довољан разлог за напад на идеју  који треба да потисне сазнање о неразумевању.

     В) Док је демократска личност толернтна, ауторитарну личност одликује репресиван однос према оним људима чија се мишљења разликују од њених. Ова личност жели да ограничи, осуди и кажњава неистомишљенике. Ауторитарне друштвене снаге развијају антидемократске вредности ( данас посебно под фирмом ултрадемократских глобалистичких процеса ), пре свега конформизам и сузбијање критичког мишљења, осудама, омаловажавањем, инкриминисањем, прогањањем и наравно, насиљем. Резултат тога је да један део чланова друштва одустаје од слободног изражавања свог мишљења, а други део развија још и мазохистичку тактику самоограничавања, самоспутавња. Тежња за самоограничавањем и самоспутавањем није искључива последица ауторитарне друштвене климе и вероватног репресивног васпитања, већ и неспособности појединца да се суочава са неизвесношћу, променом и многоструким значењем живота. Поред тога, борба мишљења увек носи могућност измене положаја и статуса, некада и читавих друштвених односа, што значи и позиције оних антидемократа који имају повлашћен положај у друштву. Енергртско језгро нетрпељивости сада је у сукобу интереса, што је најчешће разлог за суров обрачун са неистомишљеницима. У историји се водио немали број ратова у којима је сукоб идеја био истакнут као основни узрок непријатељстава. Али, историјска реконструкција је открила да су, поред сукоба идеја, постојали суштинскији узроци – пре свега сукоб интереса. Познато је, на пример, да су иницијатори крсташких ратова истакли као њихов узрок идеолошке мотиве ( борба „за ослобађање Христовог гроба од неверника“), а да је у њиховој основи била тежња Римске цркве за духовном и световном хегемонијом као и тежња феудалаца за освајањем нових поседа и пљачком. Но, маса верских фанатика стварно је ратовала из идеолошких разлога, очекујући као награду „место на небу“. Идеолошки разлози су дакле, погодна рационализација за спровођење интереса.

     Г) Склоност ка потпуном предавању једној идеји ( уверењу, ставу, теорији, идеологији ) која има основа у личности, врло често је разлог за нетрпељив однос према свим другим идејама. Будући да нема једино исправних ставова и једино исправних идеја, оне имају смисао само у интеракцији са другим идејама и ставовима. Али људи се често понашају као да су идеје којима су они пришли једино одрживе. Очигледно је да ове идеје и уверења имају у њиховом животу нешто другачију улогу од оне коју би требало да имају. Оне имају улогу чврстих принципа на којима се заснива лична сигурност и лични интегритет. Оне су постале приватна религија, онај једноставни принцип у који појединац верује само да не би више постављао питање у шта треба да верује. Све што је у нескладу са овом приватном религијом предмет је напада јер доводи у питање исправност принципа на којима је заснован лични интегритет. Некритичко пристајање уз једну идеју и слепо окомљавање на све остале показује да нетрпељиви нису до својих упоришних идеја дошли ставралачким помирењем више могућности, већ да су их прихватили или принудно или као средство за постизање интелектуалне и емоционалне стабилности. Само онај појединац, само она партија, само оно друштво које је до својих избора дошло промишљањем различитих гледишта и које не одбацује слепо и искључиво друге могућности може се осећати снажним, солидарним и потенцираним на мобилисање ка консензуалним циљевима.

     Д) Напослетку, нарцистичке личности генеришу нетрпељивост јер нису превладале инфантилно уверење да су центар света, нису превазишле инфантилни егоизам коме је својствено уверење да је читав свет њихов супарник. Ове особе искључују могућност да истовремено могу бити вредне и њихове идеје и идеје других и стога оне улажу више напора у обезвређивању других, туђих идеја него у своје дело. Такође, ове личности желе за себе сва признања, а ако би још неко добио иста то би угрозило њено интимно уверење да је она једина светлост.

     Елем, и поред разлика у структурама личности које одликује нетрпељивост, можемо да уочимо и нешто заједничко: њихову тежњу да елиминишу многе животне могућности и да на тај начин сузе властито интелектуално и животно поље, да се некритички вежу за један веома ограничен скуп идеја и да нападају све оно што излази из њиховог оквира. Даље, из анализе нетрпељивих личности уочавамо да нетрпељив однос према идејама других људи има значење неког облика одбране властитог животног стила, сопствене скучености. Но, није реч о томе да су нетрпељиви угрожени идејама других и да их због тога прогањају, већ је угрожена њихова потреба за монополом над идејама и њихов егоизам. Напад, дакле, има функцију заштите тобожње неприкосновености интелектуалне формуле нетрпељивих.

На слици: Господ Спаситељ, икона приписана Андреју Рубљову, звана "Спас Звенигородски", откривена почетком бољшевичке револуције у Русији;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org/

ДРУШТВЕНА КЛИМА И НЕТРПЕЉИВОСТ

    Да би се остварила суштина демократије – постојање и борба различитих друштвених интереса, у њој нужно мора постојати и мноштво различитих идеја. Са друге стране, како ауторитарни систем одражава превасходно интересе владајуће елите или слоја, он по правилу настоји да оствари и идеолошки монопол. Значи, у ауторитарној друштвеној клими много је више нетрпељивости него у демократској. Њу и дефинише потпуна доминација одређеног гледишта, што значи и нетрпељив однос према свим другим гледиштима. Прогањање неистомишљеника има сврху очувања идеолошког монопола владајућег слоја и његових интереса. Расправа и оспоравање ( почетне, псеудодемократске карике у ескалаторном ланцу повећања нетрпељивости ауторитарних друштвених амбијената ) несагласних гледишта у демократској клими, суштински значи и толерисање гледишта са којима се полемише. Оспоравање је у извесном смислу комплимент јер се њиме оспосравано гледиште верификује као значајан део интелектуалне климе средине, наравно под претпоставком да се не ради о крајње неприхватљивим гледиштима. Нетрпељивост, међутим, нема ту димензију. У њој је присутна тежња да пригуши несагласно гледиште, да га поништи. Како је осуда неистомишљеника у ауторитарној клими једнака пресуди, неће бити тешко схватити да је она замена за пуцање у људе. Управо је невероватно да су људи спремни на овакву агресију само ради учвршћивања политичког положаја. Код њих, дакле, мора постојати и предиспозиција за учешће у оваквом облику обрачуна – а то је деструктивна организација личности и неприхватање моралних начела чија је сврха очување достојанства и интегритета личности. Уосталом, само пристајање уз репресивну организацију знак је постојања оваквог склопа личности.  Проучавајући порекло људске агресивности и инсистирајући на њеној урођености,  још је Конрад Лоренц заступао становиште да се људи међусобно не боре зато што припадају различитим групама, већ улазе у различите групе да би могли међусобно да се боре. На терену моралне (не)оправданости и порекла изопаченог понашања, савремени истраживачи овог феномена су склони да заступају идеју према којој је основно дистинктивно обележје моралних особа степен аутономне контроле поношања, потпуно независан од конвенционалних и законских ограничења. Њих не интересује да ли неко поступа неприхватљиво, нетрпељиво, агресивно онда када је то забрањено ( законима ), већ ко манифестује такво понашање онда када је оно дозвољено, инсистирајући нарочито на чињеници да управо када је неко понашање допуштено, највећи број људи ипак не предузима исто чиме се директно упућује на примарну, деструктивну, неморалну организацију личности.

     Нетрпељивост је дакле иманентна ауторитарном режиму и зато је залагање за толерантност у том систему исто што и борба против њега. Властодршци лако препознају опасност за себе у залагањима за равноправност различитих идеја и толерантност и њихове протагонисте проглашавају непријатељима народа. Онај ко говори са позиција силе увек може себи да дозволи овакве логичке деликте.