.jpg) |
| На слици: Николај Берђајев; Фотографија: www.pouke.org |
Демократија
се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво
атомизира, кад гину народна веровања која су сједињавала народ у једну целину.
Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље, јавља се кад
народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе
у животу човечијих друштава.
Карактер
демократије је формалан: Она сама не познаје свој садржај и у границама по њој
утврђиваног принципа, нема никаквог садржаја. Демократија неће да зна, у име
чега се изјављује воља народа и неће предложити вољу народа никаквом вишем
циљу. У тај моменат, кад демократија спозна циљ, којему треба да стреми воља
народа, кад нађе достојни предмет за своју вољу, напуни се позитивним
садржајем, мораће тај циљ, тај предмет, тај садржај поставити више самог
формалног принципа изјаве воље, положити га у основу друштвеног поретка. Но
демократија познаје само формалан принцип изјаве воље, који цени изнад свега и
који неће ничему подложити. Демократија се не брине за правац и садржај народне
воље и нема у себи никаквих критеријума за одређење истинитости или лажности
правца, у којему се изјављује народна воља, за одрђење каквоће народне воље.
Народна власт је беспредметна. Она није управљена ни на какав објекат.
Демократија остаје равнодушна према добру и злу. Она је толерантна јер је
индиферентна, јер је изгубила веру у истину, и нема снаге да изабере истину.
Демократија је скептична, она се јавља у скептичном веку, веку безверја, кад су
народи изгубили сталне критеријуме истине и кад су немоћни, да исповедају било
макар какву апсолутну истину. Демократија је крајњи релативизам, порицање свега
апсолутног.
