За сада без доброг одговора

На слици: Јудин пољубац; Фотографија: www.magacin.org

И док националне историје евроатланских држава (као и свих осталих) оправдано представљају смислени, природни континуум хронолошки нанизаних повесних чињеница и историјског памћења њихових народа, особену магистралну вредност националног развојног процеса из чије се ЦЕЛОКУПНОСТИ црпи сав неопходни искуствени и мотивациони потенцијал за  уравнотежено постојанство нације  и њено мирно корачање кроз садашњост и будућност – једино је од нашег Народа брутално захтевано да са сумњом и стидом преиспитује сопствену повест и напослетку пристане на једини дисконтинуитет на који то није смео, те да комплетну будућност осмисли и подреди понижавајућем историјском ДАНАС, релативизујући и практично и метафизички свеукупну националну прошлост, онолико оспорену споља и избагателисану изнутра колико је објективно неприкосновена и непорецива када год се проговори о Слободи.

Једино је дугу и блиставу стазу НАШЕ националне историје евроатланска парадигма покушала да представи као овоепохалну метастазу цивилизацијске дегенерације и изопачености, пројектујући у њу сав карактерни талог властитих националних прошлости и вредносни инверзум сваременог историјског ревизионизма.

У том ситном, могло би се рећи, безначјно ситном тренутку данашњице, у који је сатеран и начет вишестолетни колективни идентитет, тренутку превеликом и предугом за живот сваког од нас и премалом и прекратком за наш национ уопште, у трену стешњеном између последњих сати империјалне тмине и раних косих зрака постимперијалне зоре (да, у праву сте, сутон увек започиње на западу а освит на истоку), у часу последње, безумне и очајничке похаре повлачећег освајача, уместо плодотворног сабора целокупне националне прошлости, неко је у име Отаџбине поверовао да је уместо сопственог пута мудрије обогаљен и сакат наставити уз завојевача.  Покушао је неко у име Отаџбине, а Отаџбина је много више од пуке међе, живот да васпостави на мизерно малом и унакаженом фрагменту свеукупне националне повести, односно, актуелној српској стварности, на драми и крхотинама једног политичког пораза којем смо допринели у мери у којој је противник на то рачунао, пораза тако туђег и тако несвојственог њеној укупној, узвишеној прошлости, неразумно, при томе, игноришући благородно богатство матичних ћелија нације које опстанак значе. Оних које више од шест векова самоуверено чувају сав неопходни рехабилитациони еликсир и понајвише онај, многима, очебодући код (ген) за дешифровање појма Слободе.

Неко је, елем, заборавио да се без тог суптилног и робустног остатка историје, тако надмоћног над потоњим годинама (око)косметских деоба и пострадања, не може разумети биће нашег Народа а да без Косметске парадигме која оваплоћује националну самоперцепцију, остајемо ускраћени за објашњење ко смо ми, уставри, као Народ.

Остаје отворено питање зашто је неко предузео такав подухват?

И чује ли тај неко гнев милиона мртвијех Србаља?

Слути ли стид нерођених генерација?

Јер, историју можда и не пишу увек само победници, али је свакако (у)чита(ва)ју само губитници(ма).

А, у њој, шта ће писати?