...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
-То, је,
дакле, то – промрмљао је тегобно доктор А., једне кишовите новембарске поноћи,
увлачећи се опрезно у постељу брачног кревета. Далеко на својој половини,
леђима окренутим остатку света, згрчена у положају фетуса, дубоким сном спавала
је једина особа коју је у животу волео. Студен која му је замилела костима док
је спустао удове на чаршаф, у часу га је понела ка оном хладном новембру, једне
јесени, неке године давне, када је зурећи кроз прозор ходника на Плато
Филозофског факултета угледао завејану прилику девојке са плавим шалом. Улазила
је на главна врата а он се, затечено слутећи зашто, окренуо ка степеништу очекујући
да је препозна у скупини студената који су пристизали на одсек за психологију.
И, премда је већ више од годину дана, у истој сали са њом слушао курсеве из психологије
опажања, физиологије нервног система и осталих испита са групе, њему се
необјашњиво чинило да је уистину тек тада први пут уочио то лице и да се управо
у том часу нешто посебно догодило са његовим неуробиохемијским статусом. И било
је сувишно да преиспитује сопствени осећај, још више да покуша да се од њега
заштити. Још како је познавао себе. Отпративши је погледом до огласне табле
одељења, где се зауставила бришући замагљена стакла наочара, запутио се одлучно
кроз сопствено магновење и у метежу задиханих студената у леву ушну шкољку јој
спустио шапат:
-Ресице шала се вуку по поду.
-Подигни их – узвратила му је загонетно мирно загледавши
га у очи дуго и нетремично. И, подигао их је. На њеном десном рамену, где их је
спустио, остала је и његова десна рука... Још исте ноћи водили су љубав у њеном
стану на једанаестом спрату једног солитера на Новом Београду.
