Реч

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Уметничка слика Андре Кона;
Фотографија: www.ellf.ru

Неће прозборити реч

Крај које смо се мимоишли

Једно ка крику

Друго ка муку

За твојом тишином

Кикице детињства лелујају

На трагу мог бдења

Плетенице бреза тихују

Од уздаха раскршћа

Не може се поћи натраг

И ми смо све ситнији

У зеницама прећутане речи

За коју нисмо сигурни више

Ни која је уствари

Смем ли речи те да се сетим

…ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: "Оџаклија" Паје Јовановића; Фотографија: http://www.riznicasrpska.net/

Нисам смео да се поуздам у тишину и мук. Превелико је ово поље за ћутање. Нисам то смео…

Од непомичности те, узмакли ми капије земне, на врата ми залупали, праг ми са неба спустили на тло.

Нисам смео то…

Зато одговоре питам немо којим стазама међу одјеке, кроз коју осаму до кључа свог?

И смем ли речи те да се сетим? Цвета тог да се латим? Смем ли?

Нисам смео да се поуздам у тишину и мук.

Од глувила тог осташе мутне шумадијске магле у мени, недокучене осташе славске месечине…

И стране света што само тамо имају име, на своје путе кренуше далеке…

Зато саговорника не тражим више ни у коме. Ни у себи. Саучесник је то само нечујни и зна добро – оно што сам вековима праскозорио најдубље издише данас.

Дубоке тишине

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru/

Нећу рећи стих

Тишина нараста сама

Морао сам бити тих

Међу тишинама...

Згрчен је искона мук

Између потиљка и веђа

Мртвих речи струк

Клизи низ леђа…