…ИЗ
НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА
 |
| На слици: "Оџаклија" Паје Јовановића; Фотографија: http://www.riznicasrpska.net/ |
Нисам
смео да се поуздам у тишину и мук. Превелико је ово поље за ћутање. Нисам то смео…
Од
непомичности те, узмакли ми капије земне, на врата ми залупали, праг ми са неба
спустили на тло.
Нисам
смео то…
Зато
одговоре питам немо којим стазама међу одјеке, кроз коју осаму до кључа свог?
И
смем ли речи те да се сетим? Цвета тог да се латим? Смем ли?
Нисам
смео да се поуздам у тишину и мук.
Од
глувила тог осташе мутне шумадијске магле у мени, недокучене осташе славске
месечине…
И
стране света што само тамо имају име, на своје путе кренуше далеке…
Зато
саговорника не тражим више ни у коме. Ни у себи. Саучесник је то само нечујни и
зна добро – оно што сам вековима праскозорио најдубље издише данас.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...