"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

петак, 31. јануар 2014.

Случај професора Павловића

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
На слици:Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија:http://www.artrussia.ru/
Јутро, као и свако друго, обруши се неумољиво на подочњаке Игора Павловића, тридесетпетогодишњег професора књижњвности у локалној средњој школи, човека превазићеног и заборављеног, у животу укотвљеном тек евиденцијом у матичним књигама  и  пуким  откуцајима  срца.  Он  мрзовољно прекри лице рукама и презре умоболне откуцаје сата, али дрска искра радости нежно кресну у његовом зебњивом срдашцу.

Изопштен од генерације својих вршњака, неприхваћен од старијих колега у колективу, прогнан од цивилизацијских токова, Игор Павловић је живео самотно и хладно. Није се појављивао на јавним местима где су се охоло окупљале „уврежене њушке са градске калдрме“, није улазио у домове познаника, ретко је свраћао пријатељима, а од фамилије се отуђио у мери да је почео да заборавља своје предачке корене. На посао је, међутим, одлазио врло ревно, добро припремљен за наставу и не скривајући посвећеност књижевности и професији. Рано стечена етикеција расејаности и чудаштва није му нимало сметала и у неком нарочитом погледу, он ју је држао за привилегију и неговао као биљку под стакленим звоном. Једна деликатна околност, пак, бодро је крепила његову упадљиву подвојеност. Била је то одушевљена наклоност ученика којима је предавао српски језик и несвакидашња присност са којом је био у дослуху са њима. И управо та околност давала је његовој личности ноту пресудног осећања самозаштитничке равнодушности са једне, и самодовољности, са друге стране. На тај начин је остао слободан читав унутрашњи емоционални и духовни простор његовог бића и Игор Павловић више није тражио нити један додатни мотив за задовољство у послу који је волео. Па, и мимо њега.

 
На слици: "Кафе у Соренту", Алексеја Зајцева; Фотографиаја: http://www.artrussia.ru/
…И дрска искра радости нежно кресну у његовом  зебњивом срдашцу. Предстојеће вечери, Игор Павловић је био позван на свечани испраћај у пензију тројице својих колега и та појединост га потпуно окупира, како то већ и уме да се догоди људима без страсти, и он поче да размишља не само о вечерњој тоалети, већ и о пролазности и самом смислу живота. Некаква недокучива идеја, из дубине гордости, слутио је, нагнала га је да покуша да се представи у нарочитом светлу, какво нико од  њега не очекује и које је и сам некада давно презрео. Сва говоркања о његовој прераној остарелости и бекству из времена, из менталне и вредносне анатомије своје генерације, пожелео је, једнократно и само ината ради, да демантује и да докаже да све оно што му се каткада злурадо а каткада саркастично пребацује, као ненадокнадиви друштвени и лични хендикеп, он, и те како поседује. Вечерас ће им, мислио је, свима показати своју духовну крепост, на начин на који он то најбоље и уме  – свечаном и хладном једноставношћу, и док се сви буду чудили у затечености, он ће надмоћно и тихо ликовати, а потом ће се мирно вратити у своју малу, хладну ћелију и наставити да дише грудима усамљеног човека.

Стојао је пред огледалом загледан у своје, већ дубоке залиске, овлаш декорисане покојом седом власи и  размишљао о протеклом животу. Око очију су се злочесто смејуљиле ситне, сиве боре као у каквог мргодног старца а под прстима се развлачила опуштена кожа бледих образа.

Самосажаљење се церекало у потамнелим зеницама и он је морао признати да има основа у причама које о њему јавно колају, те да уистину представља савршени примерак превремене људске руине. Ни онај, тзв. унутрашњи план, није био поштеђен обриса надолазеће крутости уверења и ставова, па и самог погледа на живот уопште. Помислио је у часу, да се нема због чега радовати, да је и бљесак усхита поводом вечерашње свечаности само лажно надахнуће, те да нема реалног основа на којем би стабилно градио тајни оптимизам зрелог доба. Његова будућност је, веровао  је, по свему судећи била остављена на милост и немилост фантазијама болних и носталгичних реминисценција из раног детињства, када је уживао у раскоши интелектуалне супериорности којом је збуњивао окружење. Поправио је још једном чвор на својој кравати, закопчао своје класично одело, попрскао се јефтиним дезодорансом са бувље пијаце, проверио да ли је понео кутију цигарета више и – кренуо.

Мали, пријатно уређени приватни ресторан, за не више од педесетак гостију, беше на супротном крају града од насеља у којем је дошљачки живео, такорећи од  рођења, али он је до њега пристигао ходајући, тј. баш онако како је то његова исконска аутентичност  изискивала и због чега је, између осталог, годинама већ био прози- ван и маргинализован. Но, он се уистину  није упињао да ишта мења. Али вечерас, ето, ко би то могао знати, тек некаква дубока људска и, може бити, космичка радозналост, неумољиво је голицала његову сујетну машту и он је као ретко када прихватио изазов.

Пре него је ушао у саму салу, Игор Павловић скрену  до тоалетa да још једном провери свој изглед, којем је  вечерас неприродно придавао значај, и особито подешеност чвора кравате који је држао најважнијим детаљем на свечаној тоалети мушкарца, визуелним фокусом читаве одевне композиције са многозначним сведочанством о односу власника према себи самом и околини са којом непосредно ступа у контакт. У огледалу, на мах ухвати одраз читаве своје псеудоприсутности, некаквих чудних боја пути које је време нашарало између редова свакодневице и ону немилосрдну мрежу тајног бивствовања којој се покорио одавно, још у часу када је спознао да је свака егзистенција пуко квазипостојање, а сваки напор за смислом тек лажна форма изнуђених односа.

И да, човек са тајном самоуверено крочи у свечарску салу вољан да својој биографији дода један мали – скандал. Места већ бејаху углавном заузета али он равнодушно прихвати да му је све једно где ће сести и стога се усредсреди на прву слободну столицу.

– Добро вече – обрати се окупљенима, правећи се да није приметио кисели, мрмљајући отпоздрав својих колега и надахнуто прихвати интимни почетак малог, несвакидашњег „обрачуна“ са сопственим социјалним статусом. Запали цигарету и подиже тек наливену чашицу водке.

– Здрави били, пријатељи, и нека је срећан одлазак у пензију нашим драгим колегама. Нека им Господ подари спокоја и здравља, макар толико да дочекају свечану позивницу за испраћај у мировину најмлађег међу нама – заврши здравицу Игор Павловић, задовољно се загледајући у затечена лица уврежених просветних  радника и испи одмерени гутљај пића са упадљивом отме- ношћу.

Кроз жамор поче да се пробија музика локалног оркестра а званице да се надвикују водећи испразне малограђанске разговоре на вулгарне паланачке теме. Игор Павловић сачека погодан тренутак и крену у освајање тријумфа. Започе несувислу, баналну причу.

– У неке информације је врло тешко, или готово немогуће поверовати, ако се уопште и могу назвати информацијама, Милоше, зар не?

– Молим? Нисам те добро чуо – одговори Милош, професор физике од својих педесетак година, са јаким, густим, црним и уредно подштуцаним брковима. – Музика је прегласна, за мој укус.

– Рекох, има информација у које је немогуће не  посумњати,  макар  их  и  највећи  ауторитет саопштио.

– Не слажем се са тобом, тј. сматрам да врховном ауторитету треба безпоговорно веровати.

– Али, замислите, колега Милоше, да ауторитет буде један проверени социјални субјект.

– На пример…

– На пример, особа од угледа и поверења – гордо допуни Игор Павловић. 

– Па, свакако, на пример, градоначелник, министар, председник политичке партије… или у крајњем случају, председник државе.


– Мислите, претпостављам, обрнутим редоследом, колега Милоше, зар не?

– Обрнутим редоследом?! Да, тако је, обрнутим редоследом. Врло си прецизан, Игоре. Али, чему све ово?

– Самог разговора ради, рецимо. Но, уистину, није баш тако. Међутим, да бих вам ишта више рекао, желим да вас подсетим да сте заборавили барем један врло важан социјални субјект.

– Заборавио, не бих рекао – нађе се у недоумици професор физике. – Уосталом, ко би то могао бити?

Игор се победнички насмеши, приближи се уху свог старијег колеге и, канда, обазриво се за гледајући око себе, изусти следеће:

– Милица, мали, обични смртник, што би рекли.

– Која Милица?

– Милица, људско биће.

– Како то мислиш, људско биће?

– Мислим на нашу колегиницу.

– Мицу историчарку?!

– Да.

– Па, шта са њом?

– Сматрам да је поштена особа у коју не могу немати поверења, све и да хоћу.

– Слажем се, свакако се слажем, али ми још увек ништа није јасно.

– Погледајте само како је вечерас располо жена – рече двосмислено Игор Павловић, показујући дискретно у правцу дотичне даме, а у том часу му се учини да је у музичком ансамблу препознао једно скоро заборављено лице, но, понесен идејом о планираном драматском заокрету он брзо настави дијалог. – Обратите пажњу на ширину осмеха и раздраганост покрета.

– Хм, да. Изгледа да је тако. Да, да…

– Шта закључујете, Милоше? Да је реч о спонтаној и непосредној особи, што уосталом врло добро знате, зар не? То јест, људи су онакви какве их иначе познајемо, сложићете се са мном.

– Да, отприлике тако, отприлике тако…

– А ми врло добро знамо да је она особа од части и образа и да би тек у изузетним околностима, ако такве постоје, изговорила неистину. А, можда ни тада.

– Да, наравно да је тако – пропрати професор физике.

– Али, видите Милоше, ја, управо тој особи, оличењу поштења, тешко да могу поверовати у једној стварчици, а скоро…

– А, скоро, шта? Шта?

– А, скоро да сам сигуран да ћу врло брзо морати то да учиним – са осећањем надмоћи изјави Игор Павловић, коначно уверен у квалитет своје улоге у водвиљу дана. У њему заблиста свест о жељеној контроли вечерашње интеракције и наго вештају властите супериорности и то га подстакну да тријумфално крене у саму завршницу. Он се задовољно почеша по бради и запали још једну цигарету. Дим снажно покуља из његових ноздрва.

– …Јер, као што напоменух – настави Игор Павловић, гледајући непристојно у страну – Милица је људско биће коме се може, да не кажем, мора веровати, иако није никакав неприкосновени ауторитет у формалном значењу.

– Добро, добро, ако си желео да пробудиш моју радозналост, онда ти морам признати да си у томе успео. Пређи на ствар – заврши нервозно професор физике.

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; фотографија: http://www.artrussia.ru/

Игор Павловић предостржно подеси положај чвора своје кравате и наизглед изненађено одлута погледом према другом крају сале где још једном фиксира једно лице из своје даље прошлости.

Тако је, у музичкој трупи је за клавијатурама седео извесни Јован Рајковић, познатији у чаршији по надимку – Шепртља. Тај је господин, пре неких двадесет две-три године, професору Павловићу, предавао музичку културу у вишим разредима основног школовања. Игор Павловић се у трену присети појединих драгих момената са његових часова и на ум му паде да поздрави свог бившег наставника музике. „Прићи ћу и рећи му неколико једноставних, топлих речи“, помисли Игор Павловић. „Можда ће ме се и присетити, није то, уосталом, ни тако давно било. До пре десетак година смо се на улици поздрављали, а, не ретко, разговарали и по који минут више. Неког лета ми је, у пролазу, подао можда читав килограм грожђа. Само да завршим овај смешни, тривијални разговор.“

– Видите, колега Милоше, Милица ми је приопштила нешто нечувено. Синоћ је, наиме, у кабинету  спремачица у неприличним, тј. непристојним односима опазила двоје наших колега. Милош се избечи.

– Немогуће! То је просто невероватно. А, … о коме се ради? – упита Милош са пригушеном радозналошћу.

– Никада вам не би пало на памет, Милоше – настави загонетно да роји неизвесност Игор Павловић, сладећи се у својој надмоћи. – Једна особа и није наш колега у правом смислу.

– Како то мислиш, није наш колега у правом смислу? – замисли се Милош.

– Па, тако што није просветни радник, већ радник службе одржавања.

– Мислиш, мајстор Миле, електричар?

– Да, управо.

– А, други?

– Тј. друга, хоћете рећи?

– Да, да, друга.

– Е, то је оно што заправо највише збуњује. Друга особа.

– Свакако, то ме тако за…буњује. Коначно, о коме је реч?

– Ах, тешка срца ћу морати то да вам откријем. Претходно вас упозоравам да у нашем колективу ради и… ваша супруга, тј. само да имате на уму. Професор физике се пренерази. Бледило му обли лице у часу, а очи се очајнички исколачише.

– Уосталом – настави хладно и самоуверено Игор Павловић, усхићен својим неслућеним сплеткарошким способностима – уосталом, зашто она није вечерас са нама? Овакве свечаности је неувиђавно игнорисати – поче сасвим свесно, тобож, да моралише, изнова зурећи, сада већ сасвим упадљиво, у чувеног Шепртљу.

Том приликом он учини покрет којим наговести одлазак са свог места, што и учини. Устаде и крену, када  га Милош, избезумљеног погледа, шчепа за рукав, на очиглед многих.

– Забога, Игоре. Колега Игоре Павловићу, хоћеш ли ми најзад рећи?

– Хоћу, свакако, само да претходно обавим један  послић – мирно рече Игор Павловић. – Одмах се враћам…

Милош остаде у бунилу а Игор Павловић се упути према Јовану Рајковићу-Шепртљи.

– Само да вас поздравим, Јоване – обрати се бившем наставнику, већ посве оседелом и благо погрбљеном, пружајући му руку. Јован прихвати поздрав упитно се загледајући у Игорово лице. Игор схвати Јованову  недоумицу и свечано настави:

– Ви се, наравно, мене више не сећате, то је посве природно, али ја вас одлично памтим!

– Одакле? – запита Јован, више сконцентрисан на музичку нумеру коју је изводио него на разго- вор са професором Павловићем.

– Из Основне школе – ведро се осмехујући одговори Игор Павловић, водећи своје вечерње задовољство комплетној кулминацији.

– Из Основне школе, кажете?!

– Да, да…

– А, јесам ли ја тада био ђак?

– Ђак? – збуни се Игор Павловић, а искра радости згасну у његовом срдашцу. – Не, нисте били ђак – настави Игор Павловић, уљудно гушећи своје разочарање – већ наставник музичке културе.

– Не сећам се, заиста, али ми је задовољство, у сваком случају – заврши куртоазно Јован, звани Шепртља, и настави да свира.

Игор Павловић постоја још секунд-два у недоумици, а потом млако рече довиђења и покуњено крену кроз разиграну светину ка свом месту. Тамо га је нестрпљиво чекао Милош, чела окупаног у зноју. У рукама је држао згужвану марамицу. Игор Павловић се, међутим, само нагну преко столице, дохвати своје цигарете и одлучно крену ка излазу. На самим вратима га сустиже Милош.

– Молим те, колега Игоре… зашто се поиграваш мојим живцима? – завапи искривљених усана. – Реци ми, напослетку, преклињем те.

– Није била ваша супруга. Нико није био. Само сам се мало нашалио… онако како изгледа не умем. Стар човек, Милоше. Старкеља…


У Крушевцу 1997.









3 коментара:

  1. Sjajno. I tuzna prica.
    Dodje mi da sazaljevam glavnog lika, a mozda bi on mogao da sazaljeva mene... :)
    Pozdrav srdacan.
    S.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Хвала вам на издвојеном времену.
      И на стрпљивом присуству на блогу.
      И на лепим речима за причу.
      А, сажаљење? Има ли кога ко не би могао бити предмет сажаљења. Ма шта о њему (сажаљењу) мислили?
      Поздрављам вас срдачно.

      Избриши
  2. Rekla bih da nema, pa bas zbog toga supatnja na koju sam zapravo mislila..
    Pozdrav jos jednom.

    ОдговориИзбриши

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...