Aнтисоцијално понашање младих, трећи део - Два типа антисоцијалног понашања младих

 На слици: "Давид са главом Голијата" Микеланђела Каравађа; Фотографија: http://fakti.org/

У првом и другом тексту о антисоцијалном понашању младих говорили смо о појмовном одређењу овог појма, односно о теоријама делинквенције. У наставку који следи детаљније ћемо приказати два глобална типа антисоцијалног понашања: Перзистентно антисоцијално понашање и Адолесценцијом лимитирано антисоцијално понашање.

Антисоцијално понашање, нагласили смо раније, није хомогена категорија. Спектар његовог испољавања је веома широк како у односу на почетак, тако и на тежину, перзистенцију (трајање, опстајање) и разнородност антисоцијалног понашања и њему придружених феномена. Наиме, бројни психосоцијални проблеми и поремећаји иду „уз“ антисоцијално понашање. Повреде и несреће, самоповређивање, рана смрт, суицид, покушај суицида, злоупотреба супстанци, депресивна расположења, анксиозни поремећаји, емотивна незрелост, неуролошки симптоми, поремећај спавања, поремећај сексуалног понашања, поремећај личности, параноидни садржаји, психозе, чести разводи, насиље у породици, неадекватно родитељство, недостатак пријатеља, незапосленост… значајно су присутнији у антисоцијалној него у осталој популацији.

Показује се, такође, да различити индикатори тежине и перзистенције антисоцијалног понашања међусобно корелирају и да се генерално могу утврдити два типа антисоцијалног понашања: Перзистентно антисоцијално понашање и Адолесценцијом лимитирано антисоцијално понашање.

 

На слици: Детаљ са платна „Вечера у Емаусу“ из 1606. Микеланђела Каравађа; Фотографија: http://www.diletant.ru/

ПЕРЗИСТЕНТНО АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ: Млада особа, са већ у младости развијеним антисоцијалним понашањем, често је одбачена од нормативне вршњачке групе, кроз механизме о којима је већ било речи када је илустрован теоријски модел Стадијума социјалне интеракције у оквиру психолошких теорија делинквенције. Укратко, снижена самоконтрола, агресивно понашање, ниже вербалне способности, неадекватне интерпретације социјалне реалности и неразвијене стратегије решавања проблема доводе до социјалне неадекватности овакве деце. Она су проблем у школи – туку се, непослушна су; и проблем у вршњачкој групи јер „не знају да се играју“. Прва кривична дела начине већ у основној школи, попут ситних крађа и оштећења школске имовине. Она затим доживљавају академски неуспех и, што је много важније, бивају одбачена од просоцијалних вршњака.

У потрази за друштвом које ће задовољити њихове социјалне потребе, будући већ неприхваћена од породица и просоцијалних вршњака, ова деца се активно удружују са себи сличнима. Према неким истраживањима, већ на узрасту од осам година, ослањање на емотивну подршку пријатеља је повезано са испољеним понашањем деце само уколико је мајка неадекватан васпитач, тј. када су деца несигурно афективно (осећајно) везана за мајку. Ако дете има добар однос са мајком, то што има најбољег пријатеља позитивно је повезано са социјалном компетенцијом детета. Изгледа да се деца већ на том узрасту међусобно бирају по основу социјализације у породици. Уколико је социјализација неадекватна, могуће је да деца у међусобној интеракцији даље развијају дисруптивни (реметилачки) стил понашања. Ускоро, дисруптивна и агресивна деца почињу да изостају из школе и имају прве контакте са полицијом а следећи „логичан“ корак у животном току ове деце је искључење (својевољно или од стране школских власти) из редовног школовања. Њихова једина припадност ускоро постаје припадност делинквентној вршњачкој групи.

Важно је нагласити да у овим случајевима први знаци антисоцијалног понашања претходе дружењу са делинквентима, те би делинквенција врло вероватно постојала и без утицаја делинквентних вршњака. Ипак, вршњачка, антисоцијална група, којој је дете на неки начин „изручено“, повећава број и тежину кривичних дела, делујући кроз исте механизме на перзистентну групу младих делинквената, као и на адолесценцијом ограничено делинквентно понашање, чији опис управо следи.

 

На слици: "Римска Пиета" (фрагмент), Микеланђела Буанаротија; Фотографија: http://aumagic.blogspot.com/

АДОЛЕСЦЕНЦИЈОМ ЛИМИТИРАНО АНТИСОЦИЈАЛНО ПОАНШАЊЕ: Улазак у делинквентну „банду“ младића који нису претходно показивали изразитије антисоцијалне знакове, одређен је квалитетом индивидуације (спонтани процес саморазвоја чији је идеални, коначни циљ достизање јединствености и целовитости личности) младе особе, њеним успехом у постизању просоцијалних циљева, укључивањем у просоцијалне вршњачке групе, као и спољашњим околностима.

Позитивни афективни односи родитеља према детету, осетљивост, препознавање и праћење дететових потреба од стране родитеља, адекватно препознавање и кажњавање девијантног понашања, стимулисање просоцијалног понашања, представљају  квалитетан породични оквир који младој особи треба да омогући оптималну индивидуацију. Поред тога, међутим, и личне особине младе особе (социјалне вештине, интелигенција, таленти…) значајне су за адекватно укључивање у просоцијалну вршњачку групу и успех у другим друштвеним активностима (школски успех, нпр.). Негативне друштвене околности које погодују адолесцентном избору девијантне вршњачке групе јесу: оптеређење породице и адолсецента бригама и стресовима, антисоцијално и дезорганизовано непосредно социјално окружење (суседство, друштво из „краја“, друштво у школи), системска (не)брига коју друштво показује за образовање и васпитање омладине, опште стање аномије у друштву, нејасне друштвене вредности (до нивоа толерисања криминала, чак и малолетничког) посебно у периодима друштвених криза. Због ових спољашњих околности и недовољних унутрашњих ресурса, младој особи антисоцијално понашање може изгледати прихватљиво и оправдано.

Припадност делинквентној групи може бити и само адолесцентно експериментисање могућим (дакле и забрањеним) улогама, као израз потребе за индивидуацијом и друштвене толеранције оваквог понашања омладине (друштвени мораторијум). Према неким ауторима, мотивација за антисоцијално понашање у адолесцентном периоду може бити потреба младих да контрастирају одраслима, као „другима“, тј. да се разликују од одраслих, којима по физичком изгледу и сазнајним способностима већ личе. У сваком случају, недовољно надгледање адолесцента, неадекватна индивидуација, висока присутност стреса, друштвене вредности које промовишу или барем недовољно санкционишу криминал, нарочито малолетнички, погодују удруживању ових младих људи у делинквентне групе. Утицај делинквентне вршњачке групе на њихову антисоцијалну активност је изузетно велики. Прекид односа са овом групом, за њих, међутим, често значи и прекид вршења кривичних дела.

Наставиће се…

 

На слици: Детаљ са платна "Стварање Адама" Микеланђела Буанаротија; фотографија: pricalica.blog.rs

Упутнице:

1. Јасна Хрнчић, Малолетничка делинквенција, 2003.