Покоравање

На слици: „Унутрашњи свет“; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

…Одшкринеш врата онако… знаш већ како, одшкринеш их без луча и бритве, као да у тој соби почива ишта више од одјека, некакво било или какво предсказање, пожуду своју помолиш нејасно, као утвара или авет, као да у муку носиш завет читаве прошлости човечанства, и крочиш. Крочиш бешумно као у туђи живот. Тамо те чекам ја (ко би други?), натопљен свом васељенском опорошћу, сможден, оптужен, непомилован, урлицима распет, ућуткан, горак као чемер, као пелин… као бехара кад. И, не могу ти ништа, све и да хоћу.

Поиграш се враголасто увојцима сутона, оним што је од мене остало, што ти је одувек припадало и никада наше није постало. Убереш са мојих рамена трешње из свих туђих дворишта које сам походио, уздахом узнемириш манистре на грудима и канда твоја рука не престаје да ме проси. И радо бих задрхтао, развезао шал са врата и у тмину неповратну зашао, али…

…Али ја више не знам ко си.