Жаба још није скувана а ка` ће, не знамо

На слици: Добродошлица у будућност; Фотографија: Atlas of the Future

Исувише често, нажалост, искључиво и категорички, дизали смо глас једни против других, оптуживали, осуђивали, проклињали, делили се партијски, идеолошки, филозофски, готово по правилу онда када нам је најнеопходније било тихо и прећутно унутрашње разумевање и сагласност, можда сасвим довољни да се узвисимо изнад међа унутарнационалних деоба и станемо чврсто на пут и сопственој недораслости и туђинском насртају.

Не тако ретко, на несрећу, и устајали смо једни против других, негирали и поништавали слободу и разноврсност живота, мрзели и погубљивали под ватреним плаштом помодарства, лажног оптимизма и ортодоксија, дубоко верујући у оправданост властитих бруталности, којима смо канда брисали разјапљену границу наших унутрашњих разлика, и још дубље верујући у тобож оздрављујућу снагу заборава. А заборављали смо управо и понајпре да је заборав оптужница за истину, пресуда за дослух са избављењем и казна за самоисцељење.

И није ово доба ни по чему другачије од оног пре две деценије, још мање се у свом бићу разликује од подела из времена другог светског рата и периода који му је непосредно претходио. Иста нас парадигма прати још из епохе дуализма династичких доктрина карађорђевића и обреновића, исти усуд нас следи од кнежеве вечере до потоњих ноћи. Једнако бреме историјске одговорности носимо на плећима попут мноштва минулих генерација чији вредносни днк неуморно тече нашим крвотоком. Није наш земни час пресуднији од оног у чију су гладну чељуст били загледани они наши преци које данас безочно покушавамо да сместимо на руб националне биографије хрлећи безглаво у подземну будућност.

И зато барем, не треба да поверујемо наивно да је наша данашња геополитичка специфичност апсолутни метар за преломне и неповратне кораке које наводно ваља предузети у име права на место у историји, у име права на откључавање врата будућности. Место у историји се стиче заветованошћу парадоксу родољубља и присношћу са оправданим повесним жудњама властитог народа, дакле, између осталог и присношћу са временом као неизоставним савезником дугорочних и на концу, праведнорешивих процеса. И тај усиљени, неприродни, наметани искорак ка демитологизованој будућности, очишћеној од нас самих и умивеној неподношљивом лепотом реалности, својом укалкулисаном жртвом, неумитно подсећа на ледени звон марша у ону „светлу“ никада дочекану утопијску будућност у чије име је такође својевремено ампутирана једина идеја (о Богу, сведржитељу) која је до такве будућности могла прокрчити пут, и сасвим извесно, у њој тамо, нећемо угледати светло које сија из свести човечанства, до оне тмине која буја из подрума његове изопачене савести.

И можда је тренутак (када ће то бити, ако не данас) да најављеним унутрашњим дијалогом надкрилимо све што нас подваја и опхрвамо све мрачне силе које та раслојавања злурадо подстичу. Можда заиста јесте час да утихне наш распукли, неартикулисани, звечећи глас и предахну завијорена копља острашћених националних супротстављености, да се честито погледамо у очи, да коначно и зрело ускликнемо једном душом и устанемо једним телом, не једни против других, већ сви заједно против оне илузије у којој је смештен сав фразеолошки и флоскуларни опијум политиканства, против оне неодређене, нејасне и смутне тамнине коју нам подмећу као утеху и надокнаду за отимање, да устанемо, против – будућности.

О не, нема у овом тихом и самопоузданом покличу никаквог парадокса  ни јереси, још мање декаденције, нихилизма, суицидалности или шизофреније, напротив. Једино ускраћивањем (такве) будућности можемо сачувати наду да можемо преживети. Јер будућност којој нас желе приволети, она будућност ка којој хрлимо (срљамо) последњу деценију не предвиђа НАС какви смо одувек били, она не рачуна са оним НАМА који су много пре осталих „цивилизованих“ народа Европе кодирали појам Слободе, и све што она подразумева у свом најузвишенијем смислу.

О њој се (кобној будућности) красноречиво, смело и са страхопоштовањем говори као инспиратору и покретачу незаустављивог похода у прогрес и напредак, и нико иоле разуман не противуречи таквој националној амбицији, својственој, уосталом општем цивилизацијском тренду, али који прогрес је дефинисан постављањем непремостивих нормативних и формално-правних међа спрам властитости, које узрастање је могуће одсецањем сопствених корена, да ли је икакво дозревање остварљиво заборављањем националне младости и подругљивом негацијом колективне прошлости?

Против такве будућности морамо устати сви скупа, одважно и непомирљиво, како доликује народима којима је стало до историјског континуитета, смисла и самоодржања. Ми данашњи, ефемерни, зарад Отаџбине која ће постојати после нас, не смемо дозволити нову лажну безалтернативност, ону будућност у којој ће во вјеки вјеков бити скриптирано самоукидање. И заправо, једино укидање такве будућности можемо сматрати прогресом, јединим метафизичким прогресом и јединим сигурним путем да у њу заслужено, равноправно и спокојно стигнемо.