"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

петак, 19. мај 2017.

Писма сину

На слици: Писмо; Фотографија: Zelena ucionica

04.04.2017. (09:15)

Мили сине,
Легао сам у постељу и већ седми дан непомично трпим оштар бол у леђима. Исто толико ноћи се каним да ти напишем који редак о томе, рачунам, ред је да знаш праву истину зашто те не обилазим у уобичајено време, али, авај, све надајући се да ће бол минути и да ћу устати на своје ноге, дочекам свитање исцрпљен и сможден, са непристојним усхитом што сам некако курталисао, и искрено говорећи, немам снаге ни да гледам, а некмоли да икоме ишта пишем. А, знам да би ипак требало, само реч две, кратко и скромно, тек толико да те обавестим у основним цртама, да те не одвраћам од бројних обавеза и не деранжирам сувишно. Та, знам ја шта значи бити апсолвент и колико напора је потребно уложити у припрему последњих испита. Ма, нек` си ти мени жив и здрав само…  А, сада, одмах да ти развејем сумње и ослободим те стрепње, није у питању најцрња ствар већ дискус хернија. Озбиљна, додуше, нимало наивна, са ризиком од сложених компликација, али од ње нећу нагло и брзо окопнети па ево, хитам да те известим да ћу, ако драги Бог тако промисли, можда избећи радознале погледе специјализаната и оштрицу сечива каквог неурохирурга. Ето, толико само. Не секирај се непотребно, већ књигу у шаке и гурај напред. Поздравља те отац.

 07.04.2017. (19:05)  
Драги оче, 
Примио сам твоју пошту још пре три дана, али како мејлбокс отварам веома ретко, журим да ти одмах одговорим, јер управо крећем на протест у граду, па се бојим да ћу заборавити то да урадим накнадно. Знаш, већ како је то, уосталом, са масовним окупљањима и претпостављаш да party може да измакне контроли и да нисам сигуран на коју ћу страну поћи и у чијем ћу стану окончати вечерас. Наслушао сам се тога од тебе и Леле. Узгред, те ваше приче о деведесетим су ме толико фрустрирале да сам увелико почео да презирем своју савест и себе доживљавам импотентним, те сам и ова окупљања доживео са непристојним усхитом, како ти написа, као своју шансу да нешто учиним за себе и исправим грешке које сте направили Лела и ти. Много сте, брате, забрљали, и да несрећа буде већа, забраздили. Но, добро, надам се да ћу сутра успети да скокнем до тебе, уколико ме нешто непредвиђено не спречи у томе, а теби још једном препоручујем да се не штекариш као миш и да себи купиш Apple iPhone 7, или барем скинеш скајп са интернета, па да се лепо, као људи гледамо док разговарамо. Ево, звони ми мобилни, морам да кренем. Видимо се ускоро.

***

07.04.2017. (19:21)

Мили сине,

Обрадовао си ме својим одговором. Не мари што касни три дана, није век у питању. Уосталом, некада су писма путовала и по читаву седмицу у једном смеру, и још толико у супротном смеру, ако се умилостиви да одмах нешто напише онај који је пошту примио. А телефони су тек посебна прича и уистину нису представљали нарочиту предност. Те, заузета веза, те линија у квару, те двојник легао на телефон, те саговорник не одговара… Ова техника савремена, међутим, прави је дар божији. Чим пожелиш ступиш у контакт са рођеним, а пошта стиже моментално. Ево, читам већ трећи пут твој одговор и поврх све физичке боли уздишем дубоко и тегобно од некакве меланхоличне милине и као да ће се сваког трена са мојих отежалих груди отиснути велике канџе какве орлуштине и сва моја тескоба прхнути у космос. Помишљам невесео да ћу те угледати ускоро и да ћемо се окупити као срећна породица, али се не усуђујем да инсистирам на томе. Имаш ти одвећ својих планова и обавеза, а престоница је, гдегод и коликогод далеко био од ње, заводљива и широкогруда за младу душицу. Не оставља је на миру и када језди њеним булеварима и када о њој сања из далеке провинције. Једном, само, да је опкорача, довољно је заувек, понекад. Обавеже је на потпуну, надахнуту преданост, рекао бих, ако не противуречиш, понекад и неразумну, све јој подари и не приметиш чак, када јој се сасвим покориш. Па и ти протести о којима говориш, размилели се свуда по Србијици…  Сине мој, ватра је у младости и ништа не огреје срце као велика идеја. Право говориш, идеја мора бити неоруњива и бесконачна, ни са чим се не сме граничити, јер у противном, то и није идеја, већ пука заблуда или бедни опортунизам, а видиш, ми смо сваку нашу идеју свукли на земљу, безусловно и наивно другима поклањали на располагање као да је у питању обична ствар, оплотили је, изгазили и избагателисали, а заправо, оне су требале остати тамо горе, високо на небу и грејати нас целог живота попут сунца. Овако, данас, студи ми у души која јечи шупља као празно буре и немам се на чему честито огрејати. Гасне пламен за пламеном, трне живот као сунчев коси зимски зрак и мени се понекад чини да не постоји ништа више због чега вреди живети. Оно радости што у дом унесеш ти крепи ме од сусрета до сусрета, ретко, додуше, али и то је нешто. Још како, ма довољно је и толико… Но, добро, да те не замарам додатно, већ је довољно што имаш своје невоље. Грлим те снажно. Отац.

ПС. Узгред, не бих волео да се непријатно изненадиш ако којим случајем навратиш, па ми се чини да је боље да ти ипак признам да од јуче физиолошке потребе обављам у кревету.

***

09.04.2017. (23:49)

Драги оче,
Претпостављам да увелико већ спаваш, али бојим се заборавићу да ти одговорим уколико то не учиним одмах, па хитам да ти напишем да нисам толики ментол каквим ме можда сматраш. Изгледа заправо, да се нисмо добро разумели. Ако си само и помислио да бих, попут тебе и Леле некада, пожелео да кличем пароле из првих редова због неких глупих идеала, грдно си се преварио. Времена су се у многоме променила за протеклих пар деценија, и ако је некада неко и био спреман да стави главу у торбу зарад добробити државе и народа, данас је то мисаона именица, мој Драгославе. Све је чиста и јасна калкулација и уколико не води строго испланираном циљу никакав друштвени активизам није могућ. Та, ја ти у претходном мејлу нисам приговорио због изневерених идеала и неодлучности, нити зато што се земља налази у трагичном стању, то је сасвим друга прича и њу нећу помињати, већ због улудо протраћеног времена и промашеног живота. Чисти и непрактични идеализам ти је дошао главе и прогнао те из стварног живота, обогаљио те је више од дискус херније и уместо да те боли душа, боле те крста. Самообана је негде морала пробити, драги оче, а ти се још увек завараваш и тражиш оправдања у теоријама завере, крупној политици и светским процесима, док је истина сасвим проста и титра ти испред носа као дим од цигарете у којем тражиш јединог преосталог саговорника. Али враг је давно однео шалу, мој Драгославе. Са врха барикада и Лелом на раменима, стропоштао си се у дубоко блато, силни су те прегазили својим бескрупулозним корацима од седам миља и безмало, као да ниси ни постојао, драги оче. Нити ко за тебе зна, нити си нешто од живота учинио, а још мање се овајдио. Региструјеш се картицом када пристигнеш на посао, возиш половњака старијег од мене, кредити те даве од како си се оженио, море видиш у Алвировићевим патролама до Грчке и лечиш се у трећој здравственој станици. Е, видиш, моја рачуница је другачија. Али, о томе ћемо када се видимо, надам се врло брзо. Шта још да ти кажем? Држи се.

***

10.04.2017. (00:18)

Мили сине,
Не спавам већ ноћима, коликогод то звучало невероватно, и не смем ни да помислим како изгледам. Лежим непокретно на левом боку са јастуком између ногу и практично не мрдам. Сваки покрет изазива стравичан бол који се муњевито простире десном бутином, па још ниже, обмота се око колена као кончана омча око дечијег зубића и тишти, исисава снагу… Лап-топ сам примакао на дохват прстију и пратим дневну штампу. Могу ти рећи, да током ноћи веома ретко освежавају сајтове новим информацијама, штета…  Говориш ми о идеализму, сине, непрактичном и јаловом, као да идеализам може уопште бити другачији, и канда си, помало љут на мене. Кажеш још да су се времена променила и да свет данас живи другачије. Па, добро, нека је и тако, нека си сасвим у праву. Ватре и заноси су увек били веома лична ствар и само онај ко у њима није горео не разуме зашто се не могу исказати речима и шта је то, оно нешто, због чега си спреман да ставиш главу тамо где други не би ни ногу. Али, не заборави, ватра је увек – ватра. Паљена овом или оном искром увек ће горети снагом коју јој сам удахнеш силином сопствене жеље. Важно је само да са ума никада не сметнеш да ништа није тако покварено и опасно као неразумна жеља и да останеш честит, јер жеље умеју бити неутаживе и подмукле, да се одвоје од човека, огорде и осаможиве, да се узнесу охоло изнад основног поретка и пристојности и завијоре небом попут барјака и поклича. Када се то догоди, идеја је упропаштена, буди сигуран у то. Тада покличи не одјекују већ звече, барјаци не језде већ се међусобно мрсе, а идеја није заједничка, већ свачија. Другим речима, ничија, сине мој. И зато, можда, не треба строго да судиш, рано је још. Ако се сада растанеш са младошћу, старост ћеш чекати без жала, а то је најлепше и надрагоценије несавршенство које је Господ даривао човеку. Не жури никуда, моли те отац. Здраво ми остани и када нађеш мало слободног времена наврати оцу. Ужелео сам те се и да на зиду преко пута мене нема твоје апсолвентске слике, спаваћа соба би ми личила на болнички апартман. А, то је тако суморан прозор.

***

13.04.2017. (03:18)

Драги оче,
Мислио сам да ме мало боље познајеш и да нећеш посегнути за ниским ударцима и увредама. Признајем, нисам то очекивао од онога који ме је створио, а још мање од тзв. интелектуалца, академског грађанина који стрпљиво и пажљиво дели правду у судници број 232. Видиш, драги мој оче, у том броју је одгонетка целокупног твог удеса и само ти још не увиђаш њено значење. Или, то не желиш. Но, свакако му дође на исто. И уопште, код тебе је све некако исто, досадно, непроменљиво и устајало, од тричавих дневних ритуала до погледа на живот, а понајвише та несрећна метална плочица прикована изнад врата твоје убоге суднице, и на њој изливена судбинска бројка 232. Та, то је први број који сам упамтио мимо свог рођенданског датума, а имао сам тада свега четири или пет година. Верујем да ти још увек на пресветлом столу стоји рам са фотографијом коју си усликао када си ме први пут увео у судницу и представио својој записничарки. Али, забога, од тада је проминуло више од две деценије, изашли смо из подрума у којем смо се скривали током НАТО бомбардовања, променили систем, отиснули се у сневану будућност, а ти још чамиш у 232-ци, закржљао као прашњави строј из прохујалих епоха, или какав заборављени живи фосил, без воље да помолиш главу из своје бедне сигурице и без храбрости да искорачиш из рутине. Знаш, не бих се изненадио када би ми признао да редовно и ревно гланцаш ту одвратну металну плочицу рукавом сакоа. Уосталом, то је твоја ствар, али онда немој мене да наговараш да за животом жудим опрезно и часно, а још мање да пламтим са каквим мизерним идеалима, не убеђуј ме патетично да ће у некаквој гантуљивој носталгији за ватрама младости бити заложена лепота мојих позних година. Све су то трице и кучине неиживљеног света који у животним промашајима проналази лажна задовољства од којих гради филозофске концепте и некакав трули виши поредак ствари. Не чини то, драги мој оче. Тај јадни тон заиста подсећа на вапај малаксалог и скврчалог човека који самосажаљиво ламентира над здравим разумом свога јединца. Не одвраћај ме од мојих дана и моје сопствене крви, од онога што ми може припадати само данас и никада више и због чега сам спреман да се претворим у црвића снисходљивије но што можеш и да претпоставиш. Зар је мала ствар уопште осећати тај бруј у жилама данас када све гасне? Још када би у њему могао препознати свој? Ослушни мало пажљивије, хајде усусди се, у том хуку кључа исти огањ, и можда само ветар ових времена суче пламен на страну супротну оној на којој си ти горео некада. Али, шта да се ради, назови то како хоћеш, твоју скрушену и смерну подређеност високим узлетима духа и општем благостању, наследила је егоцентрична и, како ти оно рече, саможива усредсређеност на данас и овде твога јединца. За моју маленкост ја сам најважнији и најпречи и није ми баш нешто стало до државе и народа. Нека свако гледа своја посла и води рачуна о сопственом животу. Тако неће нико замерати никоме чак и када му директно угрожава и позиције и амбиције, а држава ће имати још мање посла са несрећним народом. Јер у џунгли не може бити другачије, удараш и ударце примаш, прождиреш или си прождран. Узгред, рекао сам ти већ да треба да скинеш скајп са нета, сада бих могао да те гледам, да људски поразговарам са тобом и најзад видим какав је то чудовишни положај из којег јецаш. Овако, само ме додатно иритираш, драги оче.
ПС. Извини, претерао сам са неодмереним тоном.

***

13.04.2017. (04:32)

Мили сине,
Свашта човек усни када утоне у бунило. Гледам преко екрана лап-топа кроз прозорско окно и бесомучно пиљим у ноћ све у некаквој нади да ће ми тродон даривати који минут сна, и зацело више измучен болом него његовим минућем, у неком часу почнем да склапам очи. Не питај ме да ли је то сан или варка, јер ни сам не знам. Као што не знам да ли сам сигуран да се уопште и догодило или ми се причинило тек да сам и твој глас чуо пре неких сат времена. Као да си у ходнику разговарао са неким, рекао бих чак, и жучно, а затим ушао у купатило и затворио врата за собом уз ону познату шкрипу шарки. Нисам стигао да их подмажем, али ваљда ћу ускоро и то учинити. И, као да сам тада пожелео да се одупрем сну или наставим да сањам, не знам шта је од тога тачно, када сам осетио подмукло и болно пулсирање у доњем делу леђа и напарсно постао свестан да ветар још није престао да фијуче и стење, и да вишња својим младицама облизује прозор. Не можеш да претпоставиш колико сам несрећан био и каква је туга обузела моју душу. А онда прочитам твоје писмо… и расплачем се као дете. Не због оштрих речи и неодмереног тона, како ти оно написа, реч је оштра само када тупо звечи као пуки скуп гласова, када је узгредна и празна, таква реч хлапи срце и исисава снагу, не због тога. Плачем јер си стасао па са мном одвећ равноправно полемишеш, скоро сасвим надмоћно и готово непоколебљиво. Волим тај тон. Проструји кроз мене можда једнако снажно и канда ме малчице и прене, али ништа више од тога. О, не, не покушавам да те обесхрабрим својим млаковерством, напротив, мили мој, разумем ја савршено за чим ти душица жуди. Не питај се никада, чује отац ТАЈ бруј. Све и да га нема, уснио бих га и тиме оправдао сваки твој уздах, твој дамар и твоју срџбу. Јер у теби другог бруја не може бити, све и да хоћеш. Да, да, видим ја већ неко време, живот је канда за тебе постао поприште, ти би да мегданиш са сваким изазовом, али мени већ полако постаје скровиште, ја бих да се склоним у дневну рутину, да испијам чај, одиграм коју партију шаха са колегом Здравковићем и прочитам пар страница пред спавање. Напослетку, морална храброст је одлика веома ретких, сине мој, а конформизам склониште, чак и задравомислећег човека. Једна од највећих трагедија човечанства је управо у овоме другом. Али време је Андрићево и ти нећеш строго судити оцу што је устукнуо.
ПС. Данас су ме, хоћу рећи јуче, посетиле колеге са посла. Таман када обично дременем, мучен,изнурен и готово бунован, негде око 14:00, ето ти њих, веселих и чилих, као да на матурско вече стижу. Замисли, председник Вишег суда, Велимировић (то је онај на чију смо прославу поводом пријема у радни однос ишли у ресторан „Конак“ пред твој полазак на студије), он ми, замисли, каже: „Где си Тодоровићу, величино! Персоно! Хајде, не излежавај се више, него устај на ноге, блокираћеш нам правосуђе, ако у уторак не дођеш на посао“.

***

14.04.2017. (02:59)

Драги оче,
Не можеш да ме обесхрабриш ни пушком а некмоли личним посрнућем. Зацртавам свој пут и нико ми га не може запречити, буди уверен у то. Ако хоћеш да ми будеш од помоћи, онда ми не одмажи придикама и јадиковкама, к`о бога те молим. И опусти се сасвим, од тебе не очекујем ништа више, а најмање да сада будеш морално храбар. Твоја ствар и ради са њом шта ти је воља. Што се мене тиче, ако је лакше постати морални богаљ него учинити морални подвиг онда не треба ни да чуди ни да брине окупираност посусталог разума изопаченим и учмалим духовним млаковерством. То је она индивидуалистичка вредносна атмосфера у којој нема ватреног сукоба идеја, и штавише, у којој нема ни ватре, а још мање самих идеја и у којој је једини апсурд одсуство икаквог апсурда. У њој солидарност није сведена ни на прогрес ни на саосећање већ на конформизам, а клицање животу није инспирисано љубављу већ страшћу. Лично, одговара ми такво стање ствари и ја ни на који начин нећу противуречити том поретку. Он извесно није богоугодан, али је сасвим природан. Уосталом, драги оче,, може ли ико бити „црв“, тамо где су сви – „црви“? И зар време није непрестано Андрћево? Узгред, мислио сам и то да ти кажем, вечерас су ме промовисали за регионалног координатора протестних шетњи у читавој Србији. Неко се, изгледа, опасно преварио мислећи да ћу себе давати зарад свих. Или ја одлично блефирам. Свеједно, крећем се напред, а то је једино важно.
ПС. Зар не видиш да те тај Велимировић зајебава? И прети отказом?

***

14.04.2017. (03:57)

Мили сине,
Ноћас сам се успротивио транспорту у болницу. Избезумљена шкрипом мојих зуба и немоћна пред сузама које сам лио, Лела је безмало у паници и мимо мог знања и одобрења позвала хитну помоћ. Само сам их у једном трену угледао пред собом, мрзовољну младу докторку, рекао бих две-три године само старију од тебе, ћутљивог, ћелавог медицнског техничара и мргудног, незаинтересованог шофера који је одмах засео у столицу за љуљање. И ја у чуду. Чупам косу од болова и питам се да ли сам потпуно скренуо памећу или само привиђам помало? Крајичком ока видим и Лелу наслоњену главом о зид. Заверенички шири руке и јеца на сав глас и ја однекуд разумем чије је масло у питању, али немам снаге ни да опсујем. „Окупираћемо вам бол инјекцијама“, вели докторка, „а онда вас возимо на неурологију“. И, да видиш чуда, након петнаестак минута ме је попустило малко, таман толико да могу да продишем дубље и да им одбрусим да никуда не идем из своје собе уочи Васкрса, нарочито не на Велики петак и да сам спреман то и да потпишем. Ни речју ми нису противуречили, а мени се у магновењу учинило да се докторкино лице на мах и озарило. Наредних сат времена сам дремуцкао, ваљда под ударним дејством оног коктела који су ми убризгали. Не сумњам да је поред тродона и бенсендин имао добре заслуге што сам у једном трену на вратима собе угледао и тебе. Отвараш врата и посматраш ме дуго, можда читавих пола минута, али ништа не говориш. Вртиш главом у неверици и најзад одмахујеш руком. Ја бих ти нешто нежно, родитељски шапнуо, пре свега бих ти скренуо пажњу да си ослабио и да ми изгледаш јако исцрпљено, али нисам сигуран хоћу ли себе на смрт уплашити ако ми у часу ишчезнеш као што си се ниоткуда и појавио и зато ћутим и настављам да сањам. Тада већ, слика почиње да ми бледи и само чујем реско шкљоцање кваке и онај хрскави звук спуштања ролетни из твоје собе. Недуго потом, примећујем да све плиће дишем, а то значи да ме бол опхрвава и да од сна нема више ни трага. Рефлексно отварам мејл сандуче и дрхтим од радости. Једно писамце је приспело.
Недостајеш ми.
ПС. Не брини због Велимировића. У мојој фиоци је неколико необичних предмета.

***

16.04.2017. (04:49)

Драги оче,
Не знам дали је усуд различитих генерација да се мимоилазе, или је у питању охолост једних и егоизам других, тек нама се то догодило. И нашим нараштајима и теби и мени лично. Нарочито последњих дана. И верујем да је то нужност која овај свет вуче напред из глиба традиционализма и стереотипа, свега онога што представља угаони камен наших супротстављености, и примиче га истини, тј. хоћу рећи, својој правој природи. Несавршеној, дакако, али врста се једном мора суочити са тим. Без таквог искорака нема ни напретка, ни бољитка. Не, не мислим на некакву чудотворну, просветљујућу самоспознају која ће оплеменити космос, напротив, халдноћа и суровост ће владати док је века и света, али верујем да ће неко будуће доба, можда ближе него што и сами мислимо, ставити на дневни ред ревизију многих концепата које је време превазишло, пре свега концепта нормаланости, јер се у овоепохалном вредносном пренапрегнућу не може живети ни мирно, ни слободно, ни здраво. И док су одступања од неких уврежених еталона и стандарда све драстичнија и по општим мерилима захтевају хитну интервенцију надлежних инстанци, било социјалних служби и психијатриске струке, или правосудног апарата, дотле систем жмури и посустаје те се натенане и прећутно нормализује све што је изопачено спрам важећих критеријума, а свет полаке тоне у паклени амбис у којем је све дозвољено и ништа није забрањено, ни законима ни моралом. Али околности нису заслуга моје маленкости, драги оче, већ ваше уљуљканости и вере у вечну статичност норми које је установио традиционални морал. Превидели сте надолазеће доба и игнорисали човекову природу. Они су се канада привремено растали у једном тренутку у прошлости, рекао бих половином прошлог века, када је некакав извештачени неоромантизам завладао планетом па се људски створ отиснуо од властитог бића, винуо у сфере вишег поретка и лебдео ни на небу ни на земљи неколико наредних деценија без икакве реалне погонске идеје која би могла тај узлет учинити одрживим и само је наивни разум могао веровати да ће тај лет вечно трајати. Историја неумољиво тврди да се човекова природа не може одвојити од времена у којем постоји, а оно сведочи да са увећањем угодности и животних задовољстава та природа постаје све непосреднија и утолико ближа својој јединој суштини, знаш већ каквој, и да безочност бива све безпризорнија. И да ће се тај неумитни сусрет неизоставно догодити и да неће бити ни спор ни контролисан ни миран, већ страстан и прасковит. Зато се и твој син припрема да заузме добру стартну позицију и освоји парче живота, савим другачијег од оног који познајеш и који доколичариш не увиђајући још да је он већ добрано отишао бестрага. Као што видиш, положаји наших генерација су искључиви и непомирљиви. Сваки други однос бих сврстао у својеврсну перверзију и насиље, јер би свако неспонтано примицање једних другима подразумевало невољно потчињавање са обрисима подавања, а таква блискост само удаљава, сложићеш се. Па, тако, и нас двојица, некако смо стално надомак оног другог, довољно близу да бисмо се могли разумети, али никада толико да бисмо се могли сложити.
Но, ја сам се распричао, а одвећ сам уморан након препешачених неколико километара вечерас са мегафоном у руци. А, и ти, навукао си ме на преписку у ситне сате.  Али, искључиви разлог томе јесте тај што ти у то време спаваш, а ја бих да те удостојим одговора одмах.

***

16.04.2017. (07:02)

Мили сине,
Лела синоћ рече да ће јутром у цркву на службу и вероватно се управо тушира у купатилу. Већ десетак минута слушам слап воде и некаква ме напрасна чилост обузима као да се и сам башкарим под тим млазом. Док она заврши са спремањем, да те обавестим да сам синоћ успео да се извучем из постеље и уз помоћ Леле и твог матурског штапа да се довучем до клозетске шоље. Јутрос већ, чини ми се да бих могао да устанем и сам, али боље да сачекам Лелу, па ћемо заједно. Да не изазивам врага на данашњи празник. За то време, да ипак покушам да приближим нас двојицу, ако већ не могу генерације којима припадамо. Осећам да то неће бити лак задатак, али срце диктира највећу дужност коју један родитељ може имати и шта ми друго преостаје него да учиним тај подвиг. Верујем однекуд да нисам окаснио и да ћу на концу пута стати пред тебе и погледати те у очи, храбро и мирно, како се само син може погледати, без зебње да сам ишта пропустио да предузмем и онолико поносно колико спокоја у теби будем приметио. Видиш сине, још доста давно, тј. некако брзо по твом рођењу, у једној свешчици коју и данас чувам, завештао сам себе самог во вјек и вјеков. Обавезао сам се тада без искуства, још сасвим зелен и млад, рекло би се голобради отац, на нешто што је тек са годинама које су следиле дозревало у мени. Ако те некада заинтересује, показаћу ти тај дневничић светло браон корица и тих неколико редака исписаних црним пенкалом, али дозволи да ти сада предочим садржај. У њему је почетак свих надања и свих стрепњи које ме прате од тада наовамо, а ти, напослетку, суди сам. Елем, дословно сам тада записао: „Нејвећа је срећа човекова, у самом часу самртном, бити испуњен умирујућим осећањем да сте све најлепше дали својој деци. И, ако у том трену, у оном магновењу не будем осетио ово што пишем, сматраћу да сам промашио живот и да нисам ни требао живети“. Да, написао сам тада и слутио да ће величина будуће љубави бити аршинована жртвом и испуњавањем дужности, више неголи било каквим душевним или материјалним даровима, било каквом непосредном посвећеношћу, а сада се забринуто питам колико сам подбацио. Јер нема већег пораза од оног када схватиш да си разочарао јединог коме си подредио свој мајушни, убоги живот. Када изневериш нечију последњу наду, ону у коју се подижу очи када су ишчезли пријатељ и жена,  када ти се чини да ни господа нема иза обзора, и када престанеш да биваш нечија последња одбрана, она која одолева и када падну утврђења у којима су те скривали и штитили сви најмили и најхрабрији, од брата до вере, када ти се то догоди, немаш више куд, мили мој, твој свет постаје бесомучан и ништаван и не преостаје ти ништа друго до да читав свој претходни живот сматраш узалудним. И зато баш, дрхтим ових ноћи и дана као прутић на ветру, као усамљени листић на грани што је на олују исукао мач, дрхтим од зебње јесам ли твоју младу душицу огорчио премного и неповратно и грчим се за обрис милости, за још једну шансу, још један дан, још  једном да покушам да одагнам сумње којима си опхрвао своје срдашце и оковао очеву слику, јер дугог пута нема, запамти то. Нема. Покорио сам се свом завету више него свом спокојству, подредио властитој снисходљивости више него личном самољубљу, и за мене нема оправдања. Најзад…, али, не… Лела откључава врата тоалета и за пар секунди ће доћи у собу, тј. ево већ се хвата за кваку, завршићу ово писамце помало напречац и надам се не премного недоречен.
Христос воскресе!

***

-…Е, жив си човече, а видим, коначно, и будан. Баш си ме забринуо. Туширам се и размишљам, није ваљда предалеко отишло то са твојом кичмом? Обавештавао си ме, колико се сећам, али, искрено говорећи, долазио сам кући доста касно, некада и пред само свитање, изнурен и уморан као пас, жељан сна више него ичега на свету, а онда се будио, око кеца-двојке, сутрадан. Гвирнем у твоју собу, видим дремаш, затворим врата и одем у свој штаб. И тако свих ових дана. Шта да ти кажем, на почетку је било доста света, а потом је ентузијазам почео да јењава. Синоћ сам безмало сам шетао градом. Свега нас петнаестак… Него, шта хтедох рећи… ах, да, полазим у цркву, Лела ме чека на углу већ неко време, али… овај, да не заборавим… је л` имаш неку лову, нешто ми багује лап-топ, а одмах до цркве живи лик који сервисира Тошибе?
-Имам, наравно да имам, рођени мој. Новчаник је фиоци до мене.
-Хвала ти и Христос воскресе!
-Ваистину воскресе!

Нема коментара:

Постави коментар

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...