 |
| На слици: Одлазак; Фотографија: http://dabeticivan.com/poezija/odlazak/ |
…Када се данас сетим тих очију опхрва ме студен.
Окренувши се одлучно своме охолом и саможивом друму, више него ичега у животу био сам свестан у том магновењу да је са тим дугим и непомичним погледом на мојим огрубели и частољубивим плећима остала јетка туга једне недосањане и невине девојачке жудње, онај тешки, претешки, горки талог хладних и неисплаканих сузица из којег то немирно и узтрептало срдашце не може више искорачити у нови дан нити угледати плаво небо, те да ћу кроз густи и непрозирни честар неумољивих сећања остати заувек у изопаченом и тајном дослуху са прошлошћу о којој нећу смети да посведочим нигде и никада.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...