Носталгични лавиринт Дејановог „Бдења“

Ушетати у сопствени свет сентименталности свакако није нарочито деликатна одлука, још мање је разборито учинити то током глувих ноћних сати, али свакако није нарочито тешко. Штавише, задовољство је вишеструко и свепрожимајуће и нуди јединствену шансу да постанете јунак. Посебно онда када знате да тај свет обилује фрагментима који су форматирали ваше биће и поставили критеријуме животне лепоте. И када је улаз тако омамљујуће нашаран црно-белим фотографијама прохујалих времена. Проблем почиње када замичући том нигдином почнете да препознајете стазе које се тискају ка вама јер их нисте докорачали када су сви остали то учинили и несанице које нису догореле јер их нисте добдели коначним одговорима, када назрете све оне тишине које роморе недореченошћу јер их нисте прошапутали када су зли језици грмели и оне речи које су давно урониле у мук јер  их нисте одћутали док су пахуље лебделе. Тада вам се даљи пут учини одвећ тескобним па бисте радо назад, али однекуд панично схватите да из њега не можете ван тако лако, и да заправо можда више нема никаквог излаза.

То је управо онај тренутак када немоћно и неповратно постајете заточеником сурове носталгије, сужњем неподношљивих реминисценција и жртвом исцрпљујућих интроспекција. Напослетку, невољно и уморно признате да опсесивно и готово ритуално бдијете над свим својим губицима и промашајима, и у неком непризнатом смислу, над властитим самољубљем. Захвате вас све студени прошлости, узнемире хладне ноћи које деценијама већ осветљава реклама банке преко пута вашег балкона и неизоставно, додатно, и готово самоубилачки пожелите да се огрејете на ватри (не)прегорелих чежњи. И не приметите како већ годинама окоштавате у ригидном свету сопствених илузија, без воље да искорачите из њега и удахнете живот. Горак, свакако, али горчина опоравља, зар не?

Да, управо ово је семантички лавиринт Дејановог „Бдења“. И зато опрезно и хладне главе, ако желите њиме да прошетате и надасве, ако желите да из њега изађете. У њему ће вас сачекати све сенке недосањане лепоте и сви одјеци пригушених урлика, као и зјапећи ризик да у њему останете заувек, једнак оном који је оковао главног јунака Салета Стевића. Јер, зацело, нема никога на овом свету ко нема свога Тићу и Тијану, Сању и Александру, Неду и Јелену, неки свој далеки фронт без победника…

И како све у животу има своју парадоксалну страну, тако то има и Дејаново Бдење. Наиме, маколико интензивно или испразно живели, макакви наши идеали били и маколику жртву зарад њих поднели, увек ће остати питање које свему даје (бе)смисао: Када ишетамо из властитог или туђег живота, хоће ли иза нас ишта остати?

Дејан Златић је написао сјајан роман. Натопљен дискретним и непретенциозним ехом Милерових ноћи на Клишију, интонацијама адолесцентних непосредности  Буковског и пригушеношћу Кундерине еротике, овај роман тражи изузетно посвећеног и надасве трезвеног читаоца. Не због тешког списатљског стила, напротив, Дејанове реченице су заводљиво течене и кротке, нити због разбарушне филозофске спекулативности, Дејанова идеја водиља је јасна и структуирна, већ због најстрожијег захтева који човек може да постави себи, ако се на то одлучи – (п)остати искрен према себи. Преиспитивања неизоствано следе, а за њих је, сложићете се, потребна робустна снага.

И зато је можда Дејаново Бдење једино оно које заиста пробдевамо целог живота. Признали то или не.