"Приче са прашњавих полица" Јелена Цветковић

На слици: „Приче са прашњавих полица“ Јелене Цветковић;

Тематски бајковите и амбијентално архаичне „Приче са прашњавих полица“, тихо објављене и, на блогосфери, непретенциозно присутне Јелене Цветковић (ГРАНА ОД ОБЛАКА), све су, само не оно што се може очекивати од савременог и пост-постмодернистичком орјентацијом опкољеног писца. Ово су приче удаљене светлосним годинама од доминантног прозног дискурса и обилују креативном и списатељском посебношћу о којој ће се, уверен сам, тек говорити.

Елем, ако сте се ужелели нечег врло необичног, а у исто време сасвим животног, нечег тако свеприсутног, а сасвим неуочљивог, нечег драматично важног, а безпризорно пострањеног, ако вам је стало до тога да заиста препознате трагове који су вас одвели од сопствености и увели у језиви свет без метафизике, а такав свет је лишен сваке поетике и сваке наде, ако још увек верујете да је космос, маколико бесконачан био, насавршеније склупчан у нечујном и невидљивом човеку, онда се потрудите да „скинете“ прашину са полица на којима ћуте ове приче. Испод ње ћете угледати свет посве несвакидашњих јунака, шћућурених у обућарским радњама, кафанама, болницама, напуштеним кућама, радњама погребне опреме, успоменама, тањирима, птицама, тминама, маглама, месечинама… и дрхтаћете од милине што вас није задесила ниједна од тих судбина, у исто време непристојно завидећи свакој од њих.

Јелена Цветковић је муклој и ненаметљивој мистичности својих прича оставила ону меру реалности која ће вам бити потребна да верујете да нисте сишли са ума, односно, Јелена је нејасној стварности свог сочињенија подарила ону количину бајковито надреалног која ће вам измамити саучеснички и болни уздах, пре него нелагодност, стрепњу или страх. У том граничном подручју, на међи овостраног и паралелног света, обитавају мали људи великх, ванвремених и ванпросторних живота, постоје околности и односи који живе у недокучивом јунговском синхроницитету и изван наших рутинизираних перцепција и целокупни утисак током и након читања нагони нас неизоставно да се запитамо: Где смо затајили, чиме смо себе осујетили и због чега смо се уплашили сусрета са укупним животом? Зашто смо за рачун личне и цивилизацијске сигурности пристали на Еуклидову геометрију упркос сталној и блиставој пулсацији димензија чије негирање нас лишава да се винемо у виши, или барем, другачији поредак ствари.

ПС. Јеленине приче сам читао споро, одмерено, такорећи, опрезно, са радозналим нестрпљењем, али и неопходном рехабилитационом паузом између појединачних прича, некако увек са задржаним дахом у грудима и нејасном слутњом где ће завршити меланхолични одјек који се наговести на почетку сваке од њих. И никако нисам успевао да предвидим стазу којом ће се казивање свести и окончати… 

…Јер речи треба да буду птице.