На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003. Фотографија: http://www.tvorac-grada.com
Још понекад пожелим да ти напишем песму.Оне речи које сам најдубље оћутао и од чијег еха се у грудима исплело хладно чежњиште.Речи трапаве и неспретне, какве би биле да сам их прошапутао у часу када сам замукао и какве неће бити све и да прозборим како никада нисам. Јер све што задоцни једном, довека касни…Оне речи густе и борде, помало невине, помало смеле… речи горде, које нисам смео рећи једне вечери зимске, премало моје и превише модре, јер худом самољубљу свом не бих могао утећи ни за седам вечности будућих.Да ти дошанем на којој станици сам сишао са пртљагом читавог човечанства и једном једином тугом, јер је живот морао даље сам, намрштен и тмуран, баш као она ноћ која је угасила онај сјај у оним очима, а затим проклијала тишином најдаље васељене.
И да ти дошанем још да од празних чекаоница нисам одустао и да се у грлу скупило толико лишћа да се може сахранити старост свих усамљених срдашаца овога света.
И да још увек нисам пошао да тражим другу половину неба.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...