 |
| На слици: Црно-бела природа; Фоторграфија: http://www.8backgrounds.com |
…Још само када бих имао снаге да се не… осврнем. Да се не вратим, не дај боже, када бих имао снаге.
Дамар те лепоте не бих могао поднети. Нити сузице у оку које бих опет морао убрати.
Нити властито самољубље.
У тој априлској тмини је похрањена сва моја лаж и са њом сва лаж о мени. Онај кукавичлук који ме је обогаљио за живот васцели, онај откуцај срца са којим сам утихнуо заувек и у сопствену јесен ишчезао гордо. И прерано.
Остао је у тој непрозирној тмини онај густи, врели мук од чијег се еха леди крв у жилама, а надолазеће зиме јече немилосрдним ништавилом.
Онај лепет уздаха из којег је прхнула најдубља девојачка клетва… остао је.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...