ХИПОТЕЗА О ПСИХОПАТИЈИ-ЈЕДНА НАУЧНО НЕПОТКРЕПЉЕНА ПРЕТПОСТАВКА

НАПОМЕНА: Овај текст није плод икаквог дизајнираног систематског истраживања, није поткрепљен резултатима било каквих експерименталних  налаза,  нити је базиран на икаквој евиденцији научних података. Инспирисан је искључиво и једино искуственим утиском аутора.

На слици: Неуронска мрежа; Фотографија: vk.com

Психопатија је, потврдиће време (верујем убедљиво), у својој аберантној основи, морфолошко-неуро-биохемијски дефект одређених можданих структура или конкретне и специфичне мождане области.

Урођен (генетски, конституционални недостатак) или стечен у веома раном, морфосензитивном периоду живота, током којег услед неодговарајуће стимулације изостаје неуроморфолошко активирање и развој одређених структура у мозгу, те исте закржљавају и лишавају особу опималног и ефективног процесирања садржаја, питање је, на које ће, такође, одговор дати време. Важно је, међутим, на самом почетку претпоставити да се ради о променама које су практично од самог рођења присутне, те да као такве доприносе комплетној накнадној структурацији личности на инфериорној, иреверзибилно дефектној основи, са свим персоналним и социјалним импликацијама које такво стање ствари подразумева.

И, вероватно ће оправдана и, у одређеној мери, целисходана корективна (секундарна и терцијарна) интервенција подразумевати стручни (вероватно, високотехнолошки, механички) продор у хендикепирану мождану област.

До тада ће се ројити претпоставке, како о етиопатогенези, тако и о могућим модалитетима медицинских, пре свега, фармаколошких, а затим и социо-психолошких интервенција. За сада, међутум, нити теоријска нити примењена наука, нису у стању да направе сврсисходни и  делотворни стручни  искорак, па, чак ни да окрзну третмански овај феномен, и врло вероватно, својим оскудним и ограниченим актуелним достигнућима, пре свега практичним, само додатно и „успешно“социјално гланцају абразивну психопатску структуру, чинећи је још опремљенијом за лакше прилагођавање сопственој средини и целисходније остваривање својих (девијантних) циљева.

Оно што пак, постаје занимљиво и научно изазовно, и даје извесну наду да се до употребљивијих чињеница ( не нужно и решења) може доћи, јесте одређена акумулација емпиријских, из праксе проистеклих утисака, који сведоче да на перцептивно-когнитивном плану, психопате функционишу изузетно нефлексибилно и ригидно, пре свега тако што врло селективно опажају окружење и претежно идентификују и пропуштају информације у складу са сопственим, иначе, врло субјективним, очекивањима.

Управо због тога што доминантно и конзистентно обрађују селектиране и филтриране информације у складу са властитим очекивањима, и стога још, што не дозвољавају, односно негирају и/или игноришу могућност да постоји реалност изван очекиваних и усвојених информација, ове особе творе и фондирају једносмерни, изразито хомогени сазнајни резервоар, у исто време радикално нетолерантан на било какву дисонантну улазну информацију, захваљујући чему, у сопственим очима, никако није могуће да буде у криву.

Дакле, оперишући ограниченим, провереним, строго контролисаним, егу блиским и самопотврђујућим информацијама, они не да не могу да уче из својих грешака (карактеристика психопата која се, поред осталих, ставља у први план, а која би се у крајњој инстанци могла свести на питање интелектуалних способности), већ они пре свега не могу да разумеју да уопште греше(!!!) услед чега су преплављени неоправданим, неутемељеним и експанзивним самопоштовањем.

А, како такву особу уверити у потребу, оправданост, сврсисходност и смисао рада на себи или предузимања било каквих промена?

Овај кружни интерпретативни оквир:

1. селекција улазних информација;

2.прихватање самопотврђујућих обавештења     и непропустљивост за садржаје који се немогу асимилирати у постојећи фонд архивираних самопотврђујућих-       самопотврђених информација;

3. одсуство негативних података;

4.самозадовољство акумулацијом нових самопотврђујућих инпута;

5. самоафирмативни аутпут;

6. самопоштовање;

…омогућује објашњење не само настанка грандиозносне слике о себи, већ и уверености у сопствену непогрешивост и савршеност, као и следствену оправданост предузимања различитих радњи, укључујући и оне најокрутније, а самим тим и објашњење изразите резистентности психоптаских структура на сваку врсту интервенција. Са друге стране, овај модел индицира да би морфолошко-неуро-биохемијски дефект требало тражити у оним структурама мозга надлежним за процесирање и складиштење информација.