О опалом лишћу, оном пропланку и једном трагу

На слици: Пртина; Фотографија:
FotoRepublika

(02.11.2017.)

…Волео бих да си ономад само искушавао моју слабост, онако узгред и безазлено, наивно, помало шашаво и помало страшно, додуше, али како прећутано допушта у својој присности, исту ону проклетињу моју којој сам подлегао једном већ, оне јесени, и да је ова убога, ова уздахоносна реч коју читаш немо, само неспоразум надахнућа и пролазности, оних узнесења чија коб обојици омчи пут, чинећи од њега неповратно раскршће.

…Јер Ти знаш сада да су неке слутње потонуле у Велико плаветнило и да је у њему само велика истина остала. И знаш још да овај друм више не води кроз бехаре и да је премного опалог лишћа утрло стазу. И да сам се увек бојао Набокова у себи… 

***

…Хладно је. Ветар продире у кости. Погурен под мећавом животне студени, док грабим ка Оном пропланку „стиснутих зуба и песница, јер су то моји човечански знаци страшног напора“, лобањом ми волшебно одјекују фрагменти Исидориних Молитви. Ова целомудрена и богоугодна жена је стојећи у мирном куту Топчидерске црквице записала: „Али, знај, Господе, стићи ћу камо сам пошла, доћи ћу Ти! Бићу пред Тобом међу последњима, најситније самлевенима, маглено сивима, такорећи осуђена да ишчилим, али ћу Ти доћи, Боже, јер ми је пут један.“

***

… И би тмина И нека злослутна тишинa И уска Пртина И минух тим трагом...

(13.01.2015.)