 |
| На слици: Ноћни сат; Фотографија: pt.depositphotos.com |
Постоји једна песма, своде
небески зашто ли се тога сетих у овај позни час, постоји песма једна, одвећ
древна, безмало колико и ја сам, једна песма никада допевана, што ми је живот
васцели завештала, постоји она, не, не смем вам рећи која, и када је написана,
нити ко је ћилибаром свог гласа украсио дивне речи неке, одмах бисте знали
колико сам стар и ко ми тако силно недостаје последњих пролећа…
Не смем да вам кажем, демони не престају да
вребају са свих страна, а ја тако слаб, кукаван и убог, замукао као пресахла
чесма. А, и да нисам, да толико куражи имам, зашто… чему?
Јер, немам ја ништа са тим градом, кунем се, баш ништа, нити сам у
Земаљском музеју задрхтао пред фосилом једне змије, нити на планини изнад
њега ноћевао једне давне зиме, нити је снег падао по мојим првим бубуљицама
једног хладног априлског јутра, нити су се неки зарумењени обрашчићи, кикицама
нашарани, смејуљили једном несташлуку чију цену и данас плаћам,
…нити је је она певала једну песмицу коју раније никада
нисам чуо… ништа од тога, часну реч, ништа.
Много је мећава од тада навејало, премного студени у кости се
увукло и седе власи одавно сам престао да бројим. И поезију да пишем.
Понекад још, око поноћи обично, када се на страну окренем и загледам у
ноћни сат, чини ми се, да ми се у јастук ишчезла свежина увлачи и да собном
тмином једна мелодија умилно жубори…
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...