Пре било каквог унутрашњег дијалога, ма шта овај еуфемизам заиста значио, неопходно је да свако од нас, понаособ, обави унутрашњи монолог, онај строги, исповедни, безгласни разговор са тишинама најинтимнијих личних сагрешења и одзвањајућим одјецима шапата националне повести, са оним најтананијим струнама индивидуалног и колективног памћења у којима је похрањен онај национални глас који се мора зачути када сви остали утихну.
Ако пак, након оваквог идентитетско – историјског „причешћа“, у било коме од нас буде блудио макар и један једини дамар неспокоја, можемо бити сигурни да такозвани „унутрашњи дијалог“ неће бити само пуки, нити само „монолог“ „великих“ уствари, и да је промисао господња још дубоко међу нама, те да на нас помно мотри.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...