Она, он и Јесењин

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Сергеј Јесењин; Фотографија: www.jovicaletic.com

ОНА… 1.

У Санкт-Петербург, на симпозијум педијатара западног  Балкана, где је представљала не само крушевачки  здравствени  центар  већ  и  своју земљу, отпутовала је, канда, сама. Све се догодило некако изненада, као што се иначе, код питомих и богоугодним животом вођених људи и дешава. Безмало дан пре пута, директор је позвао у своју канцеларију и известио како је од министра лично, управо добио налог о неопходности упућивања једног специјалисте педијатра у Санкт-Петербург, те да је његов избор пао на њу. Сложила се, са неверицом примереном најмлађем педијатру у Крушевцу и усхићено започела припрему за путовање. У Београду су јој се, додуше, придружили и лекари из појединих градова суседних, балканских земаља, како је и било предвиђено планом покровитеља, једне реномиране европске институције чије име је сувишно помињати, али то није умањило њено надахнуће. Напротив, „Коначно, мало ваздуха“, помислила је, нејасно верујући да ће јој вечерње шетње арабеском Невских обала и њених кејова удахнути у груди свежину којом ће моћи да одагна густо згрушану бол и представљати почетак неког новог живота. Можда.

На аеродром Пулково, искрцало се 4. фебруара поподне петоро фасцинираних, младих људи са нестишљивог Балкана и упутило у хотел Астoрија. Наспрам Исакијевске саборне цркве, на проспекту Мајорова, бр. 10. И међу њима – она.

ОН… 1.

Сведен на јалову навику, ако има ичег пре смрти  што није навика, он је безвољно седео у својој  ординацији расејано загњурен у досијее својих клијената, како је то чинио и мноштво претходних  година.  Живот је анемично промицао поред њега, управо као и патњом унакажена лица пацијената са петог спрата једног од блокова крушевачког здравственог центра. Ране младеначке илузије, револуционарни идеализам бруцошких ноћи, хоризонти, снови… већ су се шеретски шепурили из првих окоочних бора, поодмаклих зализака и седих слепоочних власи. Дуго већ није имао снаге да се супротставља залудом инспирисаној пролазности. Прошлост је немилосрдно постајала све већа и све безличнија док су мучнина јутара и меланхолија вечери сликали свакодневицу упорније од посусталог смисла. „У томе и јесте смисао, вероватно… можда…”, тешио је себе, нервозно бројећи преостале сате до наредног  дежурства. „Још да ми није њих“, мрмљао је, „Господе, да ми није њих, да ли бих имао где свратити, са ким оћутати“… Отворио је прозор, суснежица је охоло урањала у град као пијани љубавник међу бедра своје драгане…

ЈЕСЕЊИН… 1.

 „…Према последњим сазнањима, Сергеј Александрович није уистину починио самоубиство”, говорио је, очигледно већ доста рутински, управник Асторије, показујући гостима са Балкана надалеко чувену собу бр. 5, на другом етажу, у којој је мртав пронађен дечак из  Константинова, велики руски песник Сергеј Јесењин. „Више него дискретно разочарање бољшевичком  праксом, према којој, како је познато, није крио рано одушевљење, коштало га је живота. Било је о томе подоста бритких, кадкада и патетичних чланака у белоемигрантској штампи оног времена, а Алексеј  Максимович Пешков, у вас познатији као Максим Горки је чак, револтиран таквом интерпретацијом, упркос настојању да романсира биографију виртоузног песника, од чега је доцније одустао, осудио Баљмонта који је покушао експлицитно смрт песника да објасни као  политички злочин. Наравно, он се вешто користи еуфемистичком доктрином и заменом теза и осуду преводи као Баљмонтову оптужбу совјетске власти за самоубиство. Уосталом, данас знамо да је смрт наступила насилно као и да истрага у правом смислу није ни вођена. Како год, последњи песник села, наш мали Серјожа и пулсирајући жижак више, и како Пушкин  рече, уметности моцартовске стихије, наш велики Сергеј Александрович, на овом зиду је исписао ‘…у овом  животу  није ново мрети / ал` ни живети, богме, није  најновије…’ Да, догодило се то у овој соби… Изволите даље, молим вас, изволите у билијар салу“, трућао је управник Асторије радозналим гостима. Слушали су га. Она – немо. У прозорима је титрало злато Исакијевске саборне цркве…

 

На слици: Санкт-Петербург; Фотографија: selena-tour.com.ua

ОНА… 2.

Корачала је гордо и уморно, ћутећи бол. Снег је још шкрипао под ногама а комади леда лењо пловили Невом. Са Кировљевог моста, под којим су бешумно клизили светлима накинђурени бродићи, лелујава  Петропавловска  тврђава јој  је личила на уснулу жељу векова која самоуверено кроти обрисе  острва.  У   надахнутом жамору својих изнуђених колега она је препознавала, ако се ишта може препознати, детаље који су наговештавали и радост и сету и веровала је да, у том часу, од ње нема несрећније особе на планети. Сваки глас, сваки уздах, свака изговорена и неизговорена реч… спокојне обале Неве, високе куполе храмова… тишина Васиљевског острва… у свему  је слутила  потмуло  ругање сопственом незадовољству. Ветар је  гордо чешљао раскош хладне санктпетербуршке  вечери зароњене  у таму Финског залива а она је скривала своју тугу, ако се ишта може сакрити на овом свету, замишљено  придржавајући  руком високо  омотани шал.  Шетња  о  којој  је  маштала  пакујући  свој пртљаг пре пута, она шетња која је требала водити сусретању са властитим поразима и ослободити је горчине коју носи у грудима, добила је напрасно обрисе очајничког хода  сувишне жене, ако уопште има оних који нису сувишни… Дугачки, мрки  бедеми  Петропавловске  тврђаве  равномерно су дисали кроз ноћ, охоло дремајући под златним шиљком звоника Саборне цркве св. Петра и Павла а из крошања липика Летњег сада волшебно је роморила  легенда о путнику странцу који је допутовавши на свом броду у град само да би у њему уживао, дуго догледом са палубе посматрао префињеност позлаћених украса ограде Летње баште и над њима елегантна крила високих капија које воде у парк, кренувши потом натраг и не слутећи како би призор изгледао на небеском фону, посматран из мирисног мира величанствених липа. Десно, подно парка, стидљиво је жуборила Фонтанка а у густој тмини узводног  завијутка  слутио  се  жамор  са  моста Александра Невског…

ОН… 2.

Влага је тромо притискала подбагдаље и он је узалуд покушавао да удахне… Однекуд су допирали гласови мрзовољног начелника одељења и колега који су обављали редовну, јутарњу визиту и он је као кроз полусан, ако читав живот није тек полусан, разумео да неко помиње његово име… Каснио је…

ЈЕСЕЊИН… 2.

„Доста  је  контраверзних  тумачења  поезије Сергеја Александровича”, посвећено је говорио управник Асторије, доскорашње Лењинградскаје и негдањег  Англетера, придружујући се лекарима са Балкана на паузи за кафу… „Хитлер је самоуверено планирао да у  јесен 1941. године у дворани за банкете хотела Асторија приреди прославу поводом заузимања ондашњег Лењинграда, чак су биле припремљене и одговарајуће позивнице у којима је наведен не само месец, него и час свечаности, пропуштен је само тачан датум. Банкет у  Асторији, као што је познато, никада није одржан и позивница је остала као пример историјске бесмислице. Но, као што и сам хотел, надвисујући осталу архитектуру око Исакијевског трга, делује својим изгледом и димензијама помало дисхармонично у односу на њу, тако ми се чини да и моје брбљање нема везе са оним што желим да вам кажем а збило се некада овде, у овом   здању,  Асторији,  или  Англетеру,  како хоћете. Знате већ на шта мислим. Још увек има, наиме, оних који би да у чудовишној инспирацији животном бујицом препознају наговештај будуће негације живота. Или поткопавања сопственог живота, како то једноставно  уме рећи Ками. Процените уосталом сами, има ли места таквој идеји, она би зацело морала подразумевати врхунски цинизам савремене књижевне критике. Али не и само ње. Зар не? Или ће се у томе састојати недокучиви Сизифов апсурд накнадног закључивања? Ми наиме, данас имамо покушаје разумевања могуће  поетске антиципације сопствене смрти који игноришу  вероватноћу убиства… Но, о томе сам вам неколико речи рекао јуче и доста више, уосталом… пријатна кафа  и осећајте се угодно у нашем хотелу…”

ОНА… 3.

Четвртак, 6. фебруар, трећи дан симпозијума већ је био испод очекивања и готово досадан, ако се од скупова такве врсте и може очекивати више. Учесници су се комешали више него претходних дана, салу су напуштали раније, мобилни телeфони су се знатно чешће чули а о теми је веро- ватно, још једино излагач говорио… Кроз висока окна конгресне  дворане она је замишљено гледала на Исакијевски трг, настао још тридесетих година осамнаестог века када се звао Трговински трг а коначан облик добио почетком двадесетог века. Од њега се ка главном улазу у цркву простирао травњацима и стазама живописно орнаментиран сквер…

ОН… 3.

„…У Санкт-Петербургу је, на симпозијуму…” чуо је у пролазу, уколико постоји ишта у животу важно што се не чује у пролазу, и истог трена се сетио своје  прошлогодишње самоће током седмодневног конгреса у Паризу када се нити један крушевачки колега није досетио да га упита како проводи време. Париз јесте величанствена посебност, али бити сам и такорећи  заборављен у њему, нешто је сасвим друго, ако постоји нешто друго осим самоће. Закорачио је у тмину свог дома, решен да учини оно нешто, једноставно, што може бити и непристојна искреност, ако је то искреност, несмотреност свакако… Веровао је да чини гест колегијалности а слутио је да ће све окончати као неспретна нежност. И слутио је још, ако постоји ишта друго осим слутње, да танка трака надрационалности неко време већ стрпљиво лебди над несаницама које везе годинама. И да чедна непосредност,  некада називана љупкост, последњих месеци запљускује суморне обале његове отуђености… „У Санкт-Петербургу је…” поновио је за себе, „у раскошној  делти спокојне Неве, међу невска светла и ветроказе, на неком од десетина острва, на неком од стотина мостова међу којима има и оних поетски уских и на којима се пролазници једва могу мимоићи… Наслоњена на неку од санктпетербуршких ограда, јединствену чипку кованог и ливеног гвожђа у  чијим се композицијама могу видети необично цвеће, ликови вила и русалки, морски коњићи и рибе или војни  симболи и одакле уздаси ишчезавају у „беле ноћи“ које поткрај маја почињу да обасјавају тргове, булеваре,  проспекте… У Петрограду цара Петра првог, Великог…” „Крепи ли Вас Петроград колегинице?” упутио је кратак СМС, потписавши се и затраживши опроштај због нарушавања приватности…

ЈЕСЕЊИН… 3.

Јалово трошећи паузу, пролазила је расејаних мисли другим етажом хотела када јој се учинило да јој собарица маше и позива да приђе. На мах јој се читав амбијент Асторије учинио напетим. „Не бој те се, госпођице, атмосфера на другом етажу није ни мало самртна“, готово јој је читала мисли  средовечна собарица  прелазећи  перушком преко  намештаја. „Управник је досадан човек и неталентован. Врло неталентован, приметили сте, зар не? Пођите за мном, молим вас…“ Увела је у собу бр. 4 и објаснила како је песник био достојанствено насељен у топлом хотелу, као и да је у Јесењиново време соба бр. 4 била повезана са собом бр. 5 и да је то заправо била нека врста апартмана. „Личне кризе су нешто сасвим друго а машта оних који су некадашњи Англетер приказали као хотел сумрака, сасвим нешто треће…“ NOKIA tune је дискретно пробио тајац у соби бр. 4. „Једна порука је примљена“, писало је на екрану…

На слици: Исакијевска саборна црква у Санкт-Петербургу: Фотографија: www.rastko.rs                  

ОНА… 4.

 „Баш сте ме изненадили колега, још како. Наравно да Вам опраштам индискретност. У Петрограду је  прохладно и управо пада снег. Све у свему, супер је. Видимо се у среду. Поздрављам Вас. И… хвала…” Далеко  од тога да се осећала сјајно, како је навела у одговору,  али хватајући овлаш обрисе Исакијевске саборне цркве кроз одшкринута врата соба бр. 4 и бр. 5, њој се однекуд чинило да свет може заблистати у трену и да је потребно  само мало искреније и једноставније задубити се у њега па да приметимо савршеност невидљивог и тајанственог, ако уопште има ичег што није тајанствено.  Са некаквим напрасним олакшањем и узнесена неочекиваним полетом, крочила је још једном, неопажено, у собу бр. 5 и последњи пут осмотрила њену тишину. Два огромна прозора, зелена клуб гарнитура, ормар, двокрилно биљурно огледало, писаћи сто и  телевизор. Преко кревета је био пребачен златан брокат. Соба је била мека. Сва у теписима. Топла и удобна. Кристални лустер се гранао над стварима као  покровитељ  тајне.  Све  јој  је  било  јасно… Ништа више није желела да чује, ни да пита. Неумесним јој се чинило да се интересује да ли ико навраћа да види собу у којој је  окончао живот Сергеј Јесењин. У прозорима је бљештало злато Исакијевске саборне цркве. Десно од њих, у самом углу, тајновала је иста она цев кроз коју је куљала пара централног грејања… 27. децембра… 1925. године… у хотелу који данас представља депанданс хотела Асторија… а тада се звао Англетер… Све јој је било јасно… Ако ишта може бити јасно…

ОН… 4.

Да, „Видимо се у среду”… „Видимо се у среду”… понављао је у себи, загледан у сутон свог хладног дома којим су наизменично промицале болне реминисценције на компромис који је морао да направи са собом, са сопственим поносом и идентитетом, ако је то компромис, због спокоја својих кћери. Колико год се упињао да заборави, ако се ишта може заборавити, на сваком кораку је наилазио на ситнице које су га својом тајанственошћу подсећале на патњу кроз коју је прошао.  И за сваку је веровао да би могла бити нежна успомена на силовиту везу коју је његова супруга имала са колегом,  поткрај прошлог века. Књиге без посвета,  музички   дискови  без  наслова,  празне бочице парфема  загњурене међу стару гардеробу, интимно рубље које се годинама провлачи од фиоке до фиоке и никако не постаје сувишно, свакојаке шналице, огрлице и наруквице, шкрињице, ковчежићи, рамови за фотографије, фине порцеланске фигурице, миришљаве  свеће, саксије са цвећем, сакои, сукње, панталоне, сандале… у свему је слутио траг свог бола, ако је то бол, просветљење свакако, и презирао сопствену слабост, упорно је називајући подвигом. Последњих година његов дом је постао тврђава из које је све ређе излазио и у коју је  све  ређе желео да се врати. Тишина се згуснула а њих двоје постало скулптурама. Он је споро зацељивао, ако ишта може заиста да зацели, а она је настављала да – пати. За прекинутом, тајном љубављу, ако љубав икада може бити прекинута. Пришао је личној библиотеци и  потражио поезију. Одавно није читао Црњанског, као ни Диса… А тек Сорескуа и Малармеа. Посегао је за  Рилкеом.  У рукама је држао четврто издање Јесењинове поезије из 1986. године, сарајевског Веселина Маслеше.  Прочешљао је странице и мрзовољно бацио књигу на фотељу са које је управо устао. „Ипак, други пут…“ прогунђао је у себи… Ако постоји други пут….

ЈЕСЕЊИН… 4.

 „Сутра напуштате хотел, зар не?“, наваљивао је управник, „а нисте чули и ваљало би можда знати, јер прилика је, зар не? Површни тумачи живота и дела Сергеја Александровича, можда, наиме, да би његов живот учинили сензационалнијим описивали су сваки на свој начин и често без праве мере песников однос према пренаглашеној, вероватно нервно лабилној Исидори Данкан, балерини из Сан Франциска. Ретко се када десило да неко помене и нека друга имена милих, нежних жена које су биле инспирација и одане Сергеју Александровичу. Сада је већ свима у Русији познато колико је Лидија Ивановна Кашина, питомица Александровског института оставила дубок и врели траг у животу и поезији Сергеја Александровича. Из многих изјава самог песника, сасвим је разумљиво како је љубав младог Јесењина према тој жени била заиста маркантна а не много познавалаца његове поезије зна да је Девојка у белој пелерини, Лидија Ивановна, послужила као лик за Ану Сњегину, чувену поему, као и да је о  њој после много година од растанка написана и песма „Кучкин син“. Још мање њих зна да је Лидија Ивановна сахрањена на Вагањковском гробљу, где се налазе и остаци великог Сергеја Јесењина али и Галине Бениславске, скрушене девојке, неуморне, топле сенке, стрпљивом збору разума у ирационалној песниковој страсти према Данкановој, оној чије је срдашце коначно  препукло када се Сергеј Александрович ко зна зашто оженио унуком Лава Толстоја, Софијом Андрејевном.  Мученица је издахнула на гробу Сергеја Јесењина испаливши у сопствене груди шест метака из револвера. Тек последњи је био кобан… И, умало да заборавим, салаш Кашиних се налазио у селу Константинову, у Рјазањској  губернији, сада је та кућа меморијални музеј песника…” Дан је био на измаку, следила је последња вечера пред сутрашњи повратак на Балкан. И неизбежна променада преко завејаних санктпетeрбуршких мостова.  Барем неких, од укупно три стотине… Или више…

ОНА… 5.

Невски проспект, одвећ другачији од њених фантазија, насталих читањем Достојевског и тајно прожет бизарним судбинама Пискарева и Пирогова,  пружао  се  пред  њом  као  бесконачна  и бљештава звездана стаза прострта кроз снег који је те ноћи падао тихо и ненаметљиво. Нешто је прогонило да се одвоји од групе и настави сама, бесциљно, петроградском бесконачношћу, Тргом декабриста или Исакијевским тргом, Адмиралитетом до парка Максима Горког и споменика Глинки или Љермонтову, или Гогољу, свеједно, и она се отимала, дрхтала, кршила прсте… али није могла. Још. Више него икада жудила је за лепотом и она јој се канда чинила питомом и на дохват руке. Потребно је, мислила је, само да направи један одлучнији корак, да задржи поглед истрајније, да изговори праву реч… ону која јој је све време на уснама… читав живот на уснама и да се коначно сва горчина излије из груди. И чинило јој се да је смогла снаге, ако је то снага, да све то предузме са поверењем у сопствену одлуку и без икаквог стида. И да зацело нема бољег тренутка ни романтичнијег места на планети да дубоко, дубоко удахне свежину свега за чим чезне. И што се однекуд слутило у  нејасним сликама повратка. „Како је мало потребно, како је мало потребно…“, шапутала  је. Пара  је  утварно  пратила  ритам њеног дисања подижући се над Невом, у петроградску ноћ засуту кротким пахуљама снега.

  

ОН… 5.

Журио је са дежурства кући кроз магловито и влагом натопљено фебруарско јутро. Журио тамо где није желео да стигне, ако се икада игде стигне, осим у бол, и знао да ће  морати да поравнава туђе површности. Како је и било.  Наместио је кревете оних који то нису учинили одлазећи на посао и у школу, рашчистио је трпезаријски сто од остатака доручка, покупио је власи косе из лавабоа, вратио затварач на пасту за зубе, пустио воду у WC шољу, истуширао се, спустио ролетне и легао. Сан му, међутим, није долазио на очи… На фотељи је ћутала књига Јесењинове поезије…

ЈЕСЕЊИН… 5.

Балканска експедиција, неочекивано међусобно присна, ако је то присност, пристојност свакако, весело се опраштала са колегама из Русије, размењујући електронске адресе и бројеве телефона. Пробијајући се кроз жамор осталих гостију она прва стиже до рецепције и одложи кључ своје собе на пулт 611. У делићу секунде, број собе је подсети на нека  новобеоградска аутобуска стајалишта  из  времена студентских  дана,  када  је живот био на дохват руке, лак и свеприсутан, али још више на трасу 511-ице којом је  одлазила у своје прво подстанарско искуство, свој први растанак, своју прву горчину, своју прву младеначку самоћу, своју прву бол, ако је ишта после прве – бол. „Само један другачији број“, помислила је, „једна фина и једва ухватљива разлика, за свет банална, за мене строга и оштра…” Окренула се и последњи пут осмотрила хотел у којем је окончао велики песник. Изгледао је сасвим добро, уредно, блиставо, свечано… али она је знала… У њему ће остати још једна тајна, она о којој се нико неће интересовати и која неће променити токове историје… и одгонетка коју нико неће приметити, ако се ишта може приметити… Девојка са рецепције, љупка плавуша којој је са усана капао мед вреле младости, а из очију текла плава ватра живота, у чудесно сивом санкт-петербуршком јутру, нежно јој препоручи хотелског послужитеља да јој пренесе пртљаг до

таксија. Она климну главом у знак одобравања и захвалности. У том часу, на улазним вратима хотела, неко је дискретно повуче у страну. Била је то она иста собарица од пре пар дана. Перушком од које се канда није одвајала, брисала је прашину са боце Циликаури No 7 вина, ћутке јој га дарујући.

 

На слици: Сергеј Јесењин; Фотографија: milos-nassvet.blogspot.com

ЈЕСЕЊИН… 6.

У први мах није схватала. Али касније, док је ЈАТ-ова десетка  прелетала  Чудско  језеро,  разумела  је однекуд, да је исто вино пио Јесењин за време свог боравка у Батумију, или Персији, неважно… Напрасно, како то уме да приреди тренутак, и управник Асторије јој се весело унесе у лице и отмено се поклонивши изговори:

„…’Снежно поље, беле месечине сјај / мртвачки је покров прекрио мој крај / По шумама, брезе, плачу сада, знам / Ко ли је ту умро? Да нисам ја сам?’ … А сада довиђења, довиђења… до новог сусрета, довиђења…”

ОНА… 6.

Корачала је аеродромском пистом гордо као и сваки странац, вешто скривајући дамар своје петроградске тајне. Кроз заглушујућу буку упаљених  мотора  авиона,  она  је  следила  танани одјек, ако читав живот није одјек, одзвањајућих стихова покојног песника, које је непредвидљиви управник хотела изговорио који  минут раније. Стапала се са нареченим плачем бреза на месечином надзираном снежном пољу и задовољно чувала одговор на питање без одговора, ако постоје одговори, питања свакако. Дисала је… Небо јој се над Петроградом  чинило ниским и тесним, а облаци прозрачним и проходним. Слутила је да може, да има права, да жели… много снажније и готово страсно, очајнички болно и више од ичега, да међу мноштвом заглушујућих звукова савремене цивилизације чује онај нежни СМС NOKIA tune…

  

ОН… 6.

Радијатори су били искључени, а постеља хладна… Читао је Јесењина леденим рукама… у неко туробно,  фебруарско јутро над Багдалом. Уморан од посла, уморан од несаница… од себе… У песми без наслова, наишао је на стихове које је некада,  са  ароганцијом  својственом  младости, презирао и онда када су их многи помодно цитирали… „И ништа неће душу да зањише / нити у дрхтање може да је свали / ко је љубио некад, не љуби више / изгорелог нико не запали“. Светлост дана је цвилела кроз рупице на ролетнама. Устао је, подигао их и отворио прозор. Суснежица је охоло урањала у град као пијани љубавник међу бедра своје драгане…

Јесењин је ћутао…