"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

среда, 09. април 2014.

О непослушности младих - четворофакторски модел објашњења, ПРВИ ДЕО

На слици: "Срећа", Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

Почетком деведесетих година 20. века, пре свега захваљујући истраживањима Петерсона и његових сарадника, постало је јасно да један од главних разлога бунтовништва и непослушности младих, те једне врсте социјалне агресије, јесте слаб, неефикасан, недоследан и неселективан начин управљања понашањем детета или адолесцента који родитељи користе. Неретко је такав модел родитељства комбинован са врло грубим и екстремним методама дисциплиновања и слабим надзором активности адолесцента. Из тога произилази да пружање отпора и непослушност у понашању тинејџера постају врло ефикасни путеви бекства и избегавања непријатних и досадних задатака који траже много труда али и тачнијег предвиђања последица у „размени удараца“ између родитеља и детета (ма како негативне оне биле) а, понекад су и награђујући сами по себи. Међутим, било би погрешно закључити из свега реченог да су свака непослушност и супротстављање просто научени из родитељ – дете односа и његове историје. Док су тачна форма, природа и топографија опонирајућих реакција, па чак и њихова специфична тежина, код сваког  детета великим делом везане за његову историју учења у породици, извесност стицања и испољавања бунта и непослушности као карактеристика понашања, везана је за још најмање три области. Комбиновани са лошом  Праксом управљања понашањем детета, што чини први фактор, заједно творе ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА ПРУЖАЊА ОТПОРА У ПОНАШАЊУ ДЕЦЕ И АДОЛЕСЦЕНАТА.


Говоримо, дакле, о следећим факторима настанка отпора и непослушности малдих и адолесцената:

1.     Пракса управљања понашањем детета;

2.     Одлике темперамента и когнитивне карактеристике младих;

3.     Одлике темперамента и когнитивне карактеристике родитеља;

4.     Брачни статус мајке;

Пре него што детаљније опишемо други, трећи и четврти фактор, подсетићемо се укратко првог фактора, већ подробно представљеног на овом блогу у текстовима о Антисоцијалном понашању младих.
 
На слици: "Парижанке", Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

ПРВИ ФАКТОР објашњења пружања отпора у понашању деце и адолесцената: ПРАКСА УПРАВЉАЊА ПОНАШАЊЕМ ДЕТЕТА

Модел стадијума социјалне интеракције, како се иначе зове у стручној литератури рад Петерсона и његових сарадника на пољу разумевања развоја делинквентног и антисоцијалног понашања младих, у фокус интересовања ставља дететову интеракцију са породицом и вршњацима. Модел стадијума социјалне интеракције описује четири фазе развоја антисоцијалног понашања које су сукцесивне, а које за основу имају секвенце: акција – реакција (на релацији породица – дете). Овај процес је динамичан, двосмеран, са повратним спрегама. Секвенце, акције – реакције су често скоро симултане. Завршетак сваке фазе одређује вероватан, али не нужан улазак у следећу фазу, а крајњи исход је антисоцијална каријер

   1.Недостатак вештине тачног праћења и класификовања понашања ( када нормативно, за одређени узраст природно, одговарајуће дететово понашање класификују као проблематично и девијантно – када родитељ, на пример, дететову сазнајну радозналост уочава као „напорно дете“ или раздрагано трчање по соби као немир и/или хиперактивност  );

   2.Недостатак вештине игнорисања тривијалних, небитних принудних догађаја ( када на дечији несташлук, својствен том добу, попут несмотреног обарања вазе са цвећем, на пример, реагује придавањем негативне пажње детету у виду претњи, псовки… чиме се твори условна околност за принудни одговор детета );

  3.Недостатак коришђења ефикасних консеквенци (укључује телесно кажњавање) када је кажњавање неопходно.

То су случајеви: Када је дете мало (а старије од једне године) и није у стању да разуме могуће последице својих поступака којима доводи себе или друге у опасност. Тада телесна казна смањује вероватноћу да ће дете поновити поступак.

Када је дете агресивно и насилно према другој деци, животињама и одраслима. Тада телесна казна омогућује детету да схвати да и њих боли исто као што и њега боли. На овај начин се детету омогућује да развије емпатију и саосећање, што је основа социјализације.

Када дете одбија да прихвати друге казне и да промени понашање. Тада родитељу остаје једино да примени присилу како би контролисао дете.

У оквиру модела који представљамо, реч је о инфериорним родитељима који немају развијене искуствене и сазнајне капацитете, због чега постају фрустрирани и на дететово понашање, које  спада у претходно наведене три категорије/ситуације, не реагују неопходном и примереном физичком казном, односно, сасвим супротно,  склони су да на мање (или безначајне поводе) одговоре непотребном и нецелисходном вербалном агресијом, принудом.

Оваква пракса доводи до разградње родитељске ефикасности у дисциплиновању детета, типично испољену кроз непријатељско држање, замерање, вику, псовање и због релативно безначајних ствари, претње физичком казном без извршења и напослетку контролу родитеља од стране детета. Како?

Још увек недисциплиновано дете, одговара (некомпетентном родитељу) такође принудом (вика, бес, претња, негативизам, отпор) и налази да је његово аверзивно понашање ефикасно јер елиминише аверзивно понашање других чланова породице (околност када се родитељ повлачи из интеракције када дете преузме принудну иницијативу), а може директно да произведе и позитивно поткрепљење. У основи ескалције је позитивна повртана спрега, која укључује и физичке нападе родитеља, немоћних да овладају дететовим антисоцијалним понашањем. На овај начин дете учи да побеђује у ситуацијама покушаја дисциплиновања тако што ескалацијом агресије (која већ постоји као модел „успешног“ понашања у породици) натера родитеља да се повуче.

У другој фази (до краја нижих разреда основног школовања), абразивни стил понашања ( напади беса, одбијање да се прихвати негативан одговор, избегавање тежих задатака, принуђивање родитеља да одустану од контроле детета ) довешће вероватно до дуплог социјалног неуспеха: одбацивања од стране нормалних вршњака и лошег успеха у развијању академских вештина. Одбацивање од стране родитеља и вршњака доводи до неуспеха у развијању просоцијалних вештина и дубоког поремећаја процеса социјализације. Дете се не учи кооперацији и начинима прихватања негативног одговора, долази до акумулације пропуштеног која води до даљих неуспеха – чиме се успоставља нова повртана спрега. Дете види себе  као жртву окрутног и неправедног света и углавном је – у праву. Његова социјална искуства су квалитативно другачија од нормалних вршњака и оно често бива исмевано или кажњавано. Уколико је дете дуже у том процесу, утолико су већи пропусти његове социјализације, што води до развијања антисоцијалних ставова, а вероватноћа уласка у следећу фазу је врло висока.

   У трећој фази, карактеристичној за (пред)адолесцентни период, већ усамљена, одбачена и ненадгледана млада особа, у потрази за себи сличнима, „утеху и склониште“ проналази у девијантној групи вршњака, која има негативан став према школи и одраслим ауторитетима а чији утицај на делинквентно понашање је потврђен у многобројним истраживањима. Обрасци детета ће сада вероватно укључивати и прикривено антисоцијално понашање (лагање, крађе) са високим ризиком од злоупотребе психоактивних супстанци..

Особа која је прошла кроз све претходне фазе, скоро неизбежно има маргиналну егзистенцију када одрасте. Карактеришу је незапосленост, несрећни бракови, разводи, злоупотреба ПАС, хапшења, менталне болести и антисоцијална деца. Они чак нису ни успешни криминалци, већ прави губитници.

Наставиће се…

     …У следећем тексту сазнајте више о одликама темперамента и когнитивним карактеристикама младих, односно, родитеља, као и о брачном статусу мајке као факторима објашњења настанка отпора и непослушности код младих.




Нема коментара:

Постави коментар

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...