 |
На
слици: Отуђење; Сцена из филма: Изгнанство, Андреја Звјагинцева из 2007.
Фотографија:
http://www.filmski.net
|
Ако закорачите у „Изгнанство“ Андреја
Звјагинцева, кренућете на предалек пут бесконачним пространствима
неизрецивог и на концу се неизоставно
сусрести са васељенским размерама тајне човековог поимања живота. И сасвим
извесно, то неће бити тек пуко путовање фасцинантним пејсажима визуелне
поезије, достојне ренесансних мајстора сликарства и метафизичких висина
Тарковског, нити понирање у свет фотографија натопљених најгушћом тишином и
сублимираним невербалним искуством, већ дуго и драматично трагање за одговорима
на болна питања оправданости властитих
избора и одлука.
Мистична и вишеслојна недореченост
Звјагинцевљевог „Изгнанства“, безусловно ће вас увести у монолог са властитим
недоумицама, оним окошталим и ригидним формама односа са собом, епохалним системом
вредности и савременим светом и једини излаз из туробног лавиринта беспућа биће
неизбежно суочавање са поразом свих овоцивилизацијских клишеа. И биће то једина
победа којој се можете порадовати. Иза ње се тихо и самоуверено помаљају обриси
Јеванђеља. Имамо ли још увек снаге и воље да их наслутимо?
