Када тишина заћути или о жудњи за империјалним даровима

На слици: Сцена из филма "Андреј Рубљов", Андреја Тарковског; Фотографија: proartinfo.ru

У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, каткада,  жртва управо буде истина коју нисмо прећутали или нисмо изговорили.

Но, као што и добар човек у својим нејасним тежњама увек нађе прави пут (Гете), тако и оскрнављена, оруњена или обешчашћена истина, наднесена над врелим и добронамерним поприштем двају равноправних и узајамних смелости духа (зборења и незборења), још увек може веровати да ће испунити своју универзалну, ослобађајућу мисију.

Постоји, међутим, стање ствари, када потцењена и према томе извргнута руглу срачунатог медиокритета ( а какав би уосталом другачији могао бити медиокритет?) душа која кличе, или душа која држи језик за зубима, задобија статус неодговорне похвале лудости (говорење), или сасвим супротно, кукавичког интелектуалног опортунизма (ћутање), већ према потреби,  упркос  снажној и неумољивој аргументацији коју промовише.

Наравно и без дилеме, сматра Апарат, обе треба „упристојити“ просветљујућом обзнаном, или још једноставније, ваљаним нихилистичким пострањивањем из јавног дискурса.

Али шта се догоди када просветљујућа истина опсенарски окује сопствени Народ, када благородна смелост Система невидљивом робустношћу суптилног инструментаријума којим располаже - насрне на невидљиву смелост речи, изговорене или неизговорене? Заиста, шта се збије када глас утихне а тишина заћути? Ако утихне, и ако заћути?

Можда проклија, наоко, плодотворни мир којим свевидећи самољубиво корача кроз пределе властитог света дивећи се не само сопственој прозорљивости већ и тишини која влада.

А тај прохладни, ослобађајући мир, испуњен очаравајућом лепотом празнословља која више говори празнином него лепотом и мање ћути неизговореним него изговореним, мир којем једино још недостаје узвишена интимна предаја целокупног  задивљеног живог  (и покојног) света, можда сасвим невољно, тај несвакидашњи мир којим је Народ незаслужено подарен и није оно што му историјски и цивилизацијски припада, а свакако је само привремен као што вечан није ни онај који њим самоуверено корача.

Пружајући руке и ширећи дланове ка туђим аршинима и вредностима, тај неприродни мир разобличава потајну жудњу за империјалним даровима и поставља круцијално питање: Зашто и ова генерација Србаља не би искористила право на своје лицемерје којим ће оснажити слутњу о поствидовданској шизофренизацији најдрагоценије и најблиставије властите врлине, ако то већ неће бити ни историјски ни национални преседан? Ко смо ми у ствари да се позивамо на косметски мит чија је златна нит проткала сваки трен и сваки ген сваког новорођеног Србина након 28. јуна 1389. године, ако нам већ свирепа, понављајућа историја неумољиво и изнова подмеће племенитију вредност -  егзалтирано и опчињено подавање туђину? За оно мало дарова који не значе ни живот, ни смрт, па чак ни презриви подсмех, до само, голо и хладно – ништа.

У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, каткада,  жртва управо буде истина коју нисмо прећутали или нисмо изговорили. Зато баш, дужност је сваког од нас да не престане да говори и када нам говоре благоглагољиви да говорити данас значи говорити узалуд, нити да престане да ћути када нам премудри прећутно изнуђују самоскрнављујуће речи. Јер ово није више битка са туђином, ово је поклич ка нама, и за нас унутра. Поклич против заборава.