 |
| На слици: Сцена из филма "Иваново детињство" Андреја Тарковског из 1962; Фотографија: ww.bfi.org.uk |
Према
општем, и нажалост, наивном уверењу, велико добро (племенитост, милосрђе,
жртвовање, богоугодност …) може својом снагом надвладати, или макар
неутралисати свако зло. У основи ове идеје обитава претпоставка да је потребно
и довољно да постоји решеност добра да делује те да ће тиме зло бити савладано.
Ствари, међутим, нису тако једноставне и линеарне. Однос добра и зла, наиме,
није комплементаран већ еквивалентан, а положај ових суштастава не карактерише
доминација једног над другим, већ њихова равноправност.
Другим
речима, велико добро не може трајно да надвлада било какво зло (привремена преимућства
су историјски тривијална и безначајна), напротив, велико добро генерише велико
зло, као и обратно. Велико зло није у стању да на дуже стазе надјача добро,
штавише, сва је прилика и неминовност да ће инспирисати рађање великог добра
које ће остварити равнотежу снага.
Једноставно
речено, са порастом добра расте и зло, са узмицањем зла, успиње се и добро.
Напослетку,
зар нису највећи морални подвизи, како појединачни, тако и колективни, плод
најдубљих посрнућа, и нису ли најстрашнији падови следили највиша узнесења?
Можда
у овој тези обитава некаква нада.
Последња?
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...