 |
| На слици: Шоља чаја; Фотографија: www.kokosovoulje.com |
Нисам јој рекао ни реч, те ноћи, хладне и магловите, а већ је разумела све, онако како то само жена уме. Егзистенцијалистички, ваљда, или можда још суштаственије, онтолошки, можда, ко ће га знати сада. И шта је у том младом, невином срцу задрхтало, која је струна препукла, каква је музика утихнула, стварно, ко ће знати данас, две ипо деценије доцније.
…Покорно и без гласа, успела се стрмом,
вијугавом стазом преко обронака Ртња и ишчезла у дубоку васељенску ноћ.
Већ је двадесет и
нешто година како из јутра у јутро, у мртвој тишини дома, пристављам чајник на
плотну и трчим пред огледало са бријачем у руци. Када из извијене луле чајника
запишти пара, тешким кораком се примичем теглама са горким травама, и ко ће знати
зашто, бирам управо оне… са пропланака планине која је замела њен траг.
И баш тада,
некаква злокобна студен проструји полутамом и застане иза мојих рамена. (Бритва
ми задрхти у руци).
Не говори ни реч.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...