 |
| На слици: Тумарање; Фотографија: www.vice.com |
Када
је у оцвату брачне љубави, у стан унео последњу верзију Филипсовог телевизора,
спустила је своје, на његове усне, и дуго га љубила… Недуго потом, сестри у
завичају даривала је стари…
Две
лета касније, долетела је са „Шарла де Гола“ у њен дом први пут након раставе…
„Проклети
бедник, није имао разумевања за мене. Од посла није дизао главу… Не, то није
имало никакву перспективу…А, и мати му је навраћала повремено“ – оправдавала је
сестри своју одлуку дубоко иза поноћи…
Уморна
од пута, исцрпљена од одбрана, који минут доцније лежала је у распремљеној
постељи. Безнадежно далеко од сна зурила је кроз праскозорну тмину, и отуд
негде, из дна собе, из нечег давно замуклог и заветованог, учинило јој се да је
посматра читав њен живот, сва лепота једноставне среће, прва мучнина, дечији
осмеси, врући хлеб на столу, његове вредне руке…
…Загледана
у екран, на мах, она осети грч у стомаку, студен јој проструја кроз кости и
обузе је несвестица. Она снажно згужва чаршав у песницу и прегризе усне…
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...