"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

недеља, 05. јун 2016.

Квинтет за једну рапсодију

                                             На слици: Врабац на бодљикавој жици; Фотографија: vesti-online.com


Нешто размишљам, трагична судбина Кафкиног Јозефа К. није у кобном епилогу који га је задесио, већ у ПРОЦЕСУ кроз који је прошао. Епилог без процеса не исцрпљује и не апсорбује енергију. Процес, међутим, чини то до граница ентропије. Нисмо ли одавно зашли иза њених граница?


***



Само јасни, дугорочни, национални циљеви настали на консензусу  Народа, националних институција, политичке класе и аутономних интелектуалаца могу створити климу националне солидарности и мобилисати на дугорочни и одрживи ангажман. У приликама, међутим,  које карактерише безочна идеолошка искључивост и форсирана вредносна располућеност Народа, више од свега нам треба освешћивање чињенице да је Слобода прво што нам недостаје.

***

Можемо ли се у скорије време понадати да ћемо бирајући национално одговорну власт искористити последњу шансу да на чело државе стану особе од националног, политичког и надасве личног интегритета које ће непоколебљиво заступати интересе свог Народа и државе и по цену потпуног изопштавања из савременог глобалистичког пројекта којем су нас невољно хтели приволети? Јер после свега, након последњег националног пораза, остаћемо суочени сами са собом и сопственим страховима. Нагнути над провалијама личних безнађа. Тада већ, ово питање неће имати смисла. Или хоће, са становишта психијатрије.

***

Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће никада бити аршинована нити парадоксом родољубља нити сопственим уставом, већ милосрђем силника, будимо уверени. Милосрђе силника, пак, неће бити одмерено  његовим осећајем за међународну правду, нити дубином наше понизности, већ силином нашег подавања морбидном вредносном нихилизму новог врлог света. У том свету, како ствари стоје, не сме бити ничег што би императора могло подсетити на сопствена непочинства, а понајмање сме постојати слободарска традиција једног малог Народа. Она мора бити унакажена до потпуне дегенерације видовданског кода којим је поносно и часно корачала кроз историју цивилизације. А како то урадити најбоље до оскрнавити је најзлокобнијом историјском сумњом којом је себе опхрвао – неверицом у оправданост и смисао сопствене повести.

***

…Али, да ли смо предузели све да се поклич Слободе чује у читавом Народу или смо наивно упали у креирану клопку квазислободе говора и илузију слободног  изражавања мишљења у строго ограниченом,  контролисаном и  виртуелном медијском простору доживели као врхунац индивидуалних слобода и крајњи домет наших напора? Није ли то управо оно што је систем и настојао трасирајући свој европоклониички поход ка стављању државе у колонијални  међународни положај? Зар херметичка маргинализација родољубиве артикулације народног незадовољства, унутар које је полемички тон, фрустриран јаловошћу исте, попримао обрисе агоније, није врхунски тријумф режима у монополизацији властите идеологије? Јесмо ли постављајући на дневни ред питање окупације Отаџбине, уствари окупирали све преостале сопствене потенцијале да учинимо нешто делатно и за Народ корисно, ако већ он то није могао? Прозивамо власт немушто, једнако дуго колико смо огорчени на опозицију. Са неверицом посматрамо сваку нову окупљајућу, патриотску иницијативу. Готово да смо кивни и на сопствени Народ до којег уистину нисмо ни стигли, јер ка њему поштено нисмо ни кренули.

Ко смо ми, у ствари?


Нема коментара:

Постави коментар

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...