 |
На
слици: Сцена из филма Изгнанство, Андреја Звјагинцева; Фотографија:wannabemagazine.com
|
…За
далеких, наивних година, сасвим разбукталог ватром младалачког нестрпљења,
велика је срџба обузимала моје срце. Често убеђен у велику неправду, веровао
сам да се свако избављење из големих недаћа или какво коначно радосно свршење
догађа незаслужено касно, на бледом и закопнелом трагу последње наде и измаку
земаљских снага, безмало у трену када душа већ сасвим клапи. Народ би рекао, у
сами последњи час.
…Не
знам како и када се то догодило, тек, у неком познијем добу живота, почео сам
разумевати да је сваки дамар био неопходан и свака стрепња нужна и да нема ни
искушења ни узнесења која се догађају мимо јединог, правог часа.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...