Сећање на Брела

Жак Брел,
белгијски кантаутор и глумац, 8. 4. 1929 — 9. 10. 1978
Фотографија: rockarchive.nl

У почетку беше реч…

Код Брела, остала је – реч – искрена, узвишена и чврста. „Волим речи. Важне су а људи их расипају. Веома поштујем реч. Само мали број речи савршено разумемо“…

„Песницима су прве речи поклоњене“. Камо среће да је ова опаска Пола Валерија примењива на Брелов рад. Као недвосмислени изузетак он је прошао улицу искуства кроз трње бола и патњи. Зато убране руже на том путу одишу свим мирисима живота. Отужним. Опојним.

„Мени су потребне године да некој ствари дам одговарајућу реч… А када у мору речи, једна реч засија, онда тек одређени појам добија смисао, нову димензију“…

Ипак,много је вредних речи засијало у контексту Бреловог опуса. Има их од велура али и од гранита. Једнаких су вредности јер их музика и глас уравнотежују. У њима се крију суштински животни импулси: опорост, огорчења, непомирљивост, агресивност, препреденост, охолост али и дијаметрално супротне назнаке: благост, смирење, уважавање, нежност, наивност и скромност. Укратко – варијације – од интелектуално срочених критика до сумпорно – искричавих бљесака ироније.

Цели свемир таме и светла у једном срцу.

А у једној (свакој) шансони – кошница. Зато ослобођени ројеви визуелних речи, жељни сунца, од прве излећу у напад: „Не, Џеф, ти ниси сам“, „Држе се за руке“, „Не остављај ме“… – збуњују, заводе и одводе у хемисфере авантуре.

Њихову необуздану, хипнотичку моћ тешко је опонашати. Има ту ниских летова, лупинга, престанка дисања, тамне шине, ушипарајуће звучности… Има измишљених стихова од 5 и 7 слогова, заносног садржаја који се руга и римује у ритмичкој естетици…

А онда, та музика, што ломи стих на пола, потенцира замах мисаоних страсти, подвлачи суштину, пробада крешчендом… али и контролише емотивне екстазе. Прати експресију текста, осветљава крајолик, одабира најсигурнији пут до коначног стапања у општу импресивну усхићеност.

У правом смислу, музика је непогрешиви водич који зна да погоди угођај, да израчуна предах вокацији, да достојно замени текст и одреди делотворну дозу драматичности. Све са циљем да

сугестивност не прерасте у духовно насиље.

Извођење је спој неспојивог, тишине и олује.

„На сцени, он је коначно слободан да учини шта жели“, констатовао је Брасенс, колега, али следбеник лежерне, ненаметљиве интерпретације.. Насупрот њему – Брел је жестина, наметљивост, натприродна сила…

Аскетски профилисан, окован самоћом, прикљешћен неувиђавношћу и омамљен болом, он ће на позорници као пас пуштен са ланца вриснути и до неба клицати слободи.

Жак Брел
није само певао своје шансоне, већ их је дубоко
емотивно проживљавао. Свака његова песма била је
 дубоко проживљено емотивно искуство,
о чему је певао без увијања и лажног срама,
 дајући комплетног себе публици којој се обраћа,
а то је она у то време знала да цени.
Фотографија: cduniverse.com

Самом себи он је и затвореник и тамничар.

Његово свесно залажење у најмрачније поноре самоуништења због трачка светла наликује сулудим алхемичарским експериментима. Разлика ипак постоји. Брелов пламен – гори!

За Брела певање је ослобађање од бола, од прогона помамне савести која му је подарила чула али га никада није научила да жмури и заборавља. Та свест толико је понекад обимна да зна да изгледа као савест целокупног човечанства. Трпећи усправно, Брел преживљава до крајних граница себе Сартров аксиом: „Уметност је преузимање терета света од стране једне  слободе“… Али њему је важније указати на патњу него се дичити уметниковањем. Отуда и честа контрадикторност јер не жели да се излив бола објашњава уметничким дометом.

Тежи на примеру својих интензивних, жучних и песимистичких опсревација да укаже на то: шта не треба радити, како не треба живети… Због уверљивости не залази до задњег нерва само у себе, већ и у друге ликове. Ослобађа стеге. Чини их препознатљивим а времену равноправним. Оплемењује. Промовише патнике пролазности у веснике будућих радости.

А себе усмерава – тишини.

Из књиге Звонка Пеновића, БРЕЛ, Центар за културу „Полет“, 1986;