"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

среда, 28. мај 2014.

Acta est fabula

На слици: Сцена из филма: „Сталкер“, Андреја Тарковског; Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

Ретко из мука помолим главу… 
Још ређе се усудим да очи подигнем из обрушеног освита… као  прогнаник смерни из вечерње туге. 
Предуго бдим над оним злослутним хуком мноштва монолога. 
Предуго од њиховог частољубља дрхтим покорно. 
Предуго одјек тај над тишином мојом мотри…  
Предуго…

Ретко провирим из обрушеног освита. И зашто бих? 
На хоризонту никога више нема. Само глувило обзорјем утварно скита. 
И копилад  нека трче за псима луталицама. 
И птице неке покисле бешумно криче над пустим пољем… 
На хоризонту ничега нема. 
Ни њега можда…

А, ни мене.

уторак, 27. мај 2014.

Иза ћутње

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "САМОЋЕ"

На слици: Православни храм; Фотографија: http://www.pouke.org/




Не говориш

Језик пуца у СЕБЕ
И – то се не чује

Знам
То ужас одјекује
Кроз време које слутимо

И док сенке лутају

Можда је и боље
Што у загрљају


петак, 23. мај 2014.

Она, он и рукавице

…ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ   


На скици: "Пушкинов сквер" Алексеја Зајцева: Фотографија: http://www.artrussia.ru/


Није обавезно прочитати Она, он и Јесењин...



Губим разум“, оптуживала је саму себе, дуго и неспретно откључавајући врата своје ординације, једног поподнева, једног октобра, у једном граду,  који  је  могао  бити  било  где  на  свету…

„Губим контролу и, извесно је, постаје опасно“, понављала је узнемирено, присно прислањајући на образ своју десну шаку са неверицом и питањем: „Да ли се заиста догодило?”

Преузимала је дежурство…

„Зашто сам скинула рукавице, зашто сам му дозволила могућност?”, започињала је бесомучни монолог, облачећи бели мантил за дугу, црну ноћ. „Зашто сам му дала шансу која се не пропушта? Каква несмотреност, каква лакомисленост, недостојна девојке, интелектуалке… Лекара… Ако је неко још и видео…“ Кривила је себе саму, поступно и неубедљиво, тривијално,  управо  како  жена  уме,  освајајући предео по предео властите гриже савести, примичући се милиметар по милиметар прагматичној природи свог бића, не би ли и сами свршени чин представљао пријатно олакшање које се морало збити и коме ништа није могло стати на пут. Понајмање она сама. А све време је слутила да је роман тек отпочео и да нико живи не може нити претпоставити нити предвидети којим стазама ће кренути тужни јунаци које је недокучиви васељенски ветар сместио у патетични метеж Руђиновских раскршћа…

„Зашто, зашто, зашто?”… одзвањало је кроз густи сутон позне октобарске вечери, једне јесени, једне године…

уторак, 13. мај 2014.

Реч

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Уметничка слика Андре Кона;
Фотографија: www.ellf.ru

Неће прозборити реч
Крај које смо се мимоишли

Једно ка крику
Друго ка муку

За твојом тишином
Кикице детињства лелујају

На трагу мог бдења
Плетенице бреза тихују

Од уздаха раскршћа
Не може се поћи натраг

И ми смо све ситнији
У зеницама прећутане речи

За коју нисмо сигурни више

Ни која је уствари

петак, 09. мај 2014.

Русија данас - Прометеј постдекадентне истине

На слици: Храм Христа спаситеља у Москви; Фотографија: http://www.kotomka.com

Ако се сложимо да развој сваке појаве неизоставно имплицира све веће удаљавање од принципа из којег потиче, то би значило да се можемо сагласити и у томе да сваки феномен, свако стање ствари, полазећи од највише досегнуте тачке, по сили ствари, тежи да започне регресивни процес кретања надоле и попут тешких тела, томе тежи све већом брзином до тачке самог застоја. Овим консензусом би могао бити операционализован статус безмало свих друштвено-историјских појава и културних збивања, и надасве парадигматичног смера кретања савремене цивилизације, трагично дефинисаног дуготрајним дезинтегративним процесима и недораслом (недостојном) моћи човекољубивог система вредности. Овај деструктивни овоепохални ток човечанства, поштено говорећи, и на срећу, не представља никакву радикалну непознаницу целокупној повести људског рода и својим актуелним вектором подсећа нас да је ништа друго до нужна консеквенца живота у мери у којој то јесте и само напредовање живота и/или било који други исход. У извесној мери, дакле, реч је о динамици која није у потпуности под контролом, тачније речено, превазилази достигнути ниво моралног развоја цивилизације, те према томе, и по себи, није ни за драстичну осуду. Губљење виталности и конструктивне енергије, опадање, пропадање, распад… саставне су одреднице појма декаденције, једне врсте неизоставног наличја сваког историјског динамизма, и као такве, представљају не само његове основне атрибуте, већ и критеријуме предвидљивости исхода савремених друштвених дешавања, и јединствене индикаторе прогностичких капацитета цивилизације да заустави не само разграђујуће процесе већ и колатералне ефекте истих.

петак, 02. мај 2014.

Извини


Поштовани посетиоци ФРАГМЕНАТА,
На порталу Башта Балкана (директна веза) објављена је кратка прича (моје маленкости) Извини у оквиру опуса најлепших остварења 12. Конкурса за најкраћу кратку причу за 2013. годину издавачке куће Алма.
Задовољство ми је да је поделим са Вама.

На слици: Акварел Сергеја Алдушкина; Фотографија: www.bastabalkana.com

                              
          Ако сам одшкринуо окна Твоје келије, опрости.  Не залазим у туђе тишине, оне залазе у мене. Зато ћутим само, а када проговорим, о горчинама зборим. Очигледно, сасвим неспретно…

     Ако сам се наднео над Твојим небом, опрости. Не насељавам собом туђу земљу, она насељава  мене. Зато шћућурен тихујем на сопственом острву и ма где закорачио обрем се у беспуће и одјек. И залутам.

      Ако сам у Твоју леју загазио, опрости. Не обделавам туђи врт, он обделава мене. Зато процветам и пелином и божуром а када пркосом замиришем издахнем већ наредног трена. Сведок си.